Prosvetni glasnik

256

1ШСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА

опрости, јер је он милосрдан; ну ове што су увредили пастира својега, Господ одбиЈа. Он неће да их пусти к себи. А ја, по власти Богом ми дарованој и по вољи божјој, искл>учујем их из цркве и светога причешћа и предајем их анатеми. Певчик, којему је поп унапред говорио о свему, отпева громко и свечано: Анатема! Анатема! Анатема !... Народ стајаше непомичан и онемео, не знајући шта да чини. Искључени плакаху... Тежина казне тако их је поразила, да не смедоше подићи очију на олтар и иогледати у ликове светаца. Најзад се решише, да иду оцу Стевану, да га моле, не би ли их помиловао. (( Не могу, не могу и не могу, одговара им овај. Не тражите, не молите. Искључих вас и не жалим. Ви сте иструли чланови, ви сте осушено грање, које треба одсећи. Ја вас н одсекох. Идите!" Искључени обратише се за помоћ старијем свештенику у селу, оцу Ивану, ну овај, бојећи се оца Отевана, упути их проти. Да подмажу ствар, сељаци однеше проти на поклон боцу вина и петла. Можда би се све лепо свршило (поклон се допао г-ђи протиници), да се петао не оте, и не разби прозор, да се боца не преврну и не поли проти атласну мантију. Протопоп помисли, да су сељаци у истини проклети, и протера их. Вратише се они тужни, невесели, а отац Стеван ликује. „Шалите се, вели им, не само проти, већ и владици — никога се ја не бојим. Мој ујак служи у Синоду". Да ли је отац Стеван тамо баш имао рођака — не зна се; али прота га се помало побојавао због тога {1 ујака у Синоду«, па се начинио да ништа не зна. Дошао глас и до Архијереја, а преосвећени мисли: „Прота ће те ствари боље знати, а кад он ништа не јавља, значи све је то лаж и клевета". Напослетку, сељаци се одлучише да се жале самом владици на оца Стевана, кад не хтеде да сахрани једну жену. Архијереј им не поверова, мислећи, да би му прота јавио о таквом неделу, и даде им само пастирску поуку. »Братије, велики је грех жалити ое, рече им епископ. Трпите, ви сте Хришћани; а зар је Христос, Спаситељ наш, мало трпео? Мало вас стеснили, а ви већ дошли да се жалите... Трпите, а ја ћу се молити Богу за вас, да вам пошље стрпљења*. После тога, свуда се покоришенеизбежном злу, а отац Стеван још више подиже главу. Једнога празника црква бејаше дупком пуна народа, а попу се прохтело да не служи. Звоно звонило и звонило, свет чекао и чекао, а свештешша ни откуда. Наједанпут — ево и њега, Пев-

чик стаде одмах читати, а отац Стеван уђе у олтар, обуче се, отвори царске двери и поче: Благо• словено царство итд. — Амин, прихвати ђак за певницом. — Мучи, скоте, дрекну на њ свештеник, и опет поче: — Благословено царство Оца и Оина и св. Духа, всегда, ниње и присно и во вјеки вјеков, амин! ударајући гласом особито на последњу реч. За тим изиде, благослови народ, као што је ред на крају службе, и уђе опет у олтар, скиде се, па пође кући. Свет стоји у недоумици. „Шта стојите ? рећи ће поп народу. Јесам ли рекао : амин. Амин значи крај. Служба је свршена. Идите кући, време је да се руча." Једна бака замоли га, да очита молитву болеснику. — Не могу ! продера се на њу поп Стеван тако, да је одмах у ћошак одлетела. За своја недела, не само што је он умео да избегне казну, већ је знао и да награду добије. Отворио вам он, тобоже, школу у евојој кући, и шаље извештај за извештајем, како у школи има 30 ђака, и ако их је било свега троје (па и њпх није он учио , већ певчик), како школа лепо напредује итд. Кад би дошао надзорник, отац Отеван је знао да му замаже очи, уверавајући га да су ученици распуштени, а то троје да је остало з'ато, што се рђаво уче, и јадајући му се, како надлежни не поклањају довољно пажње његову раду. Надзорник му изради ускоро камилавку. Уосталом, и он је једном платио, кад га- послаше у манастир на покајање због кавге око иконе с поп Иваном, али то му није ништа сметало да доцније постане протојереј. * * * Отац Иван био је старији свештеник у истом селу. То вам је мекан човек, сањало — потпуна супротност Оцу Стевану. У семеништу он се није одликовао сјајним подобностима, већ упорним радом. Кад је свршио школу, запопи се, пре но што је запитао сам себе, има ли воље за тај позив. Разуме се, да се прво морао оженити. Све девојке, што их је познавао , изгледаху ,му налик једна на другу : све бејаху без убеђења, без одређених погледа на свет, жељне само да се што пре удаду. Зато се и оженио насумце. И ако се невести није допадао, она је имала рачуна да пође за њ: „Смирен је, мишљаше она, па ће ме слушати и штовати, а друге ће ми завидети што сам се брзо удала.« Та хладна, сурова женскиња ускоро узе оца Ивана у руке. Добра домаћица и економка, она би радила од јутра до мрака, љутећи се и вичући и