Prosvetni glasnik

РАДН.А ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

279

задругу у смпслу §. 428 грађ. зак. (!). Иначе бп ц он у Дпбушнном суду опазио покушај, да се докумептарно оправда старпје мњење о друштвеном и правном животу Словенства, п у том би нашао један доказ више за истиентост мњења, које је даеас готово оиште, па и међу сампм Чесима, да је Либушии суд ФалсиФикат, коме се шта више може означити и аутор. Ресултат пишчевог посматрања, у овој глави, био би тај, ако се не варам. да му досадања књпжевност пе може вишта помоћи, а тако исто ни наука о Словенству, ни установе осталих слов. народа, што је нарочито за овај други део закључка погрешно. Наука о Словенству и установе осталпх слов. варода ее могу истина објаснитн постанак задруге, алп могу у велнкој мерп упутитп писца на прави пут. Нанослетку, на крају ове главе долази критика Лавлејевог погледа, да је општпна оснонен облик сдовенског нравног п друштвеног живота. Зашто је то ппсцу нужно, то ћемо впдетн мало доцнпје. Овде да споменемо само то, да ицсац на крају њеном вели, да је Лавлејево испитпвање пример погрешпе и промашене опсервације. Отуда што се писац у спису свом готово и не служи пстом, могло би се готово извести, да писац не мисли да се користп нп грађом, које бн му дало српско (и руско) обичајно право, где је право поље опсервације. Из прпм. 1. на стр. 13. изгледа, на послетку, да писац сматра да је опсервација то исто што п индукција п завршује овај одељак са извесном оградом против индукцпје. Да виднмо сад, како писац решава себи постављенц задатак, пошто се тако срећно отресао свпју оннх средстава, с којима би га могао решптн. Впдели смо напред да је писац присталица тзв. матерпјалнстичког погледа на исторпју. По томе погледу у почетку је владала општа, заједнпчка својина, и пропаст њена дала је иравац и карактер целокупном доцнијем развићу. Отуда је то, да п нисац посвећује целу III. гл. доказивању, да је п код Срба у почетку развпћа постојало тако псто стање стварн, да је постојала н код њнх „општа својпна" или, као што је он још тачнпје назива, „племенштина".Томе бп се противило мњење. које Лавлеј заступа, да код Словена развпће почпње са општинама, те отуда и већ напред поменуто крнтиковање Лавлеја. Из тог општег појма развио се у току времена појам жупске, народне и општпнске својине, који је унесен у економни живот Срба тек спстемом политичне организације најновпјег времена, од ослобођења па на овамо. Овде ваља запамтити то , да писац узима да су нрвобитна срнска племееа била номадска п да су

имала карактер скптачких хорда, што досад апсолутно није било познато, нитн је пнсацма чим и у најскромнпјој мери учинно вероватнпм. Тим самнм отпада и све оно што се пз тога изводи, а нарочито о жупп у старом срп. праву, чији значај писац потпуно ннје разумео. Међутнм писац узима за доказано оно што је изложено у гл. III. У гл. IV. изводи економни зпачај породице, као што он велп, или везује појам племенштпне са соцпјалннм облицпма срп. народа, ге да би га тако могао употребнти за своје назоре о постаеку задруге. За писца је основнп облик друштвеног жпвота нородцца, и то проста породица. Он то исказује овим речима: „Породица је Фактор, који је стварао код Срба примптивна удружења; а сродство, које се породичним животом развпја, јесте така веза, која спаја и везује елементе ових удружења међу собом". Као што се види, писац је за бпблијско тумачење постанка срп. друштва, од неког српског Адама п Еве. Из те породице развили су се доцннје племе, врва ц задруга, а не задруга, врва, племе, као што се то узима у садањој српској литератури, Па жалост, и овде морамо да приметимо, да писац стоји пре свега на земљишту већ застарелог мњења, по коме је породица, осповни облик соцпјалних удружења, даље да п сам Спенсер, кога се писац држп као пзворника, соцпјално развиће не почиње са породицом, већ са прпмитивним хордама, и напослетку, да писац не даје објашњења, шта је са сопственошћу племенском, откуда да је она основни облик сопствености, кад је пре племена посгојала породпца. а пре племенштине, нема сумње, породична сопственост. Даље, ппсцу се има нребацитп н то, што изразе, који у српској литератури служе за објашњење постанка народа, употребљава за објашњење постанка једног породпчног облика. Према та квом погледу пишчевом развићз сри. народа ночињало би се с породицом а свршавало са задругом. Целокупна наша стара и нова цсторија излазпла бп, према томе, као нешто што је про тивно народном духу и потребама. Наша стара и нова држава била би нешто насцлнпчко, непотребно, као што писац п означава најсјајније доба наше историје, за којим тежпмо и желимо да га обновнмо, као Феудализам, коме нисац даје (стр> 96) сасвнм други значај, но што је уобичајен у пауцп, н за који. без пкаквих доказа, тврди да је ностојао и у старој српској државн. Напослетку да приметпм, да у овом делу један исти израз означава разне појмове (нпр. племе), п да израз „врва" означава у наслову дет, а у даљемразлагању неко село, које је састављено само из рођака. Ако 87*