Prosvetni glasnik

282

зак. узет сигурно иогрешком, а да се чл. 49., 197. и 198. дају објаснити п солидар. одговорношћу за учињена кривич. деда, без обзира на органпзацију породиде, као п то, да писац не даје никаква доказа, да су „кућа" и „задруга" изрази једног истог значења. То исто вреди п за места пз хрпсовуља Душанових. На посдетку, да се §§. 492. п 527. грађ. зак. не дају употребитп као доказ за мњење пишчево, опазпо је и сам писац. Ако бп тп §§-и ишли у прилог мњења његовог, оида би и по нашем грађ. зак. било могућно, да и отац са синовима образује задругу. Међу тим писац осећа, да би с тим дошао у сукоб са §§. 57. п 507., за које и сам вели, да је законодавац хтео да поставп разлику између задруге и инокоштлне и §. 121. грађ. зак., којп по својој садржини нскључује задругу између оца и спнова. Прву противност писац мисли да је отклонпо ничим недоказаним, тврђењем да је законодавац иобркао појмове о модерној задрузи п инокоштини са иојмовпма о западној личној својпнп (и сигурно п о западној иородицп). С тим је дакле и писац пошао оним истим путем, којим се обично полази у нас, да се оно што се не може или неће да разуме или објаснп, стави на рачун незнања пли чак и глупостп законодавца. И ппсац, дакле, хоће да допрпнесе учвршћењу оне по наш политички и народнп жпвот већ кобне поставке, да законодавац, противно свима правилима правпе науке, није знао шта је наређивао, и да према томе не треба нп постуиати по његовим наређењпма. Даље последице тога су, неки василнички дуализам пзмеђу позитивног права и њеког уображеног и недоказаног народног права, за које се тек зна да је некад постојало и према коме је све оно, шго је псторијскп доказпио, изметање, сматрање постојећег правног стања за незаконито инеприродно, ннапослетку стварање антагонизма између народа и државе. Другу противност, после са свим неумесне критике са свим умесног решења Касац. Суда, донетог у погледу значења §. 121, п сам види, да није уклонпо, јер на крају своје крптпке љутито додаје, да због тог §-а не може бити задруге између оца и синова, п велп, да је тај §. право недоношче за сриску производњу. Мислим да није нужно да. приметим, да §. 121. грађ. зак. не оснива никакав најамничарски однос између оца и сина. Пнсцу је, иема сумње, та примедба била нужна да оправда његов поглед на наше новије економно развпће , за које вели, да бива на другим и по све новим основама (најму), шго ће повести образовању ансолутне личне својпне, као и на Западу. На послетку иисац је овде уметнуо са свим неумесну кри-

тику Богишићева погледа на српску породицу п њену организацпју, који је пзложен у расправи о облпку названом инокоштин I у сеоској породпцп Срба и Хрвата, прев. Ј. Аћимовића, Београд, 1884. Богишић је нашао да постоје четири главне врсте породпце: задруга, инокоштпна, варошка породпца и мусломанска породица. Писац је протпван варошкој п мусломанској породици, јер су, велн, „варошки" и ,мусломански" својства, које немају никаква значаја по органпзацију породице. Међу тим ппсац је, као човек који се бавпо толико економијом, требао да узме у обзир, да кућење по селима п варошпма није једнако, и, према томе, да је Богишић био са свим у праву, кад је тој разлицн дао израза у засебним придевцима. Тако исто нека прочита Коран (у преводу Улманову) па ће снгурно наћи података п о томе, да вера утиче п на економну организацпју породице. На стр. 93. ппсац расправља нитање о значају задруге по политичну органпзацију срп. народа. Доследан својим пазорима и узору за којпм пде, налази да од два принцппа, којп управљају социјалним састављањпма (ппсац избегава израз државни облик), коордпнације и субординације, влада у орп. друштву онај првп. Код Срба је, вели, владало начело апсолутне слободе и равноправности, какве се дапас једва замислитп може и са чега се п данас многе старе српске установе копирају као идеалп слободе. То је парочито сдучај са задругом. Пасац је само тако добар, да страним писцима, којп у модерној задрузи истражују комунпзам, обратп пажњу на то, да је модерна задруга само предазно стање од комунизма ка капиталпзму, а да прави комунизам ваља тражити у старој српској задрузп. Као што се види, писац нпје за субординацију, која је тако нужна нашој младој ц још нејакој држави. На стр. 98. и даље, писац на послетку расправља пптање о утпцају задружне организације на пптање о браку. Вцделн смо, да ппсац у погледу политичке органнзације стоји потпуно на земљинггу комунистичко -матерпјалистичком. Могао би човек очекивати, да ће писац и у погледу питања о браку остати на том истом земљишту. Међу тим писац је, мора бити, веома јако осетио, да бп тиме дошао у иајочигледнијп сукоб са Фактпма, те зато у погледу брака са свим напушта комунпстпчко-материјалистички иоглед. Он наглашује, да комунпзам пмовине и комунизам жена не иду заједно и напоредо, већ је комунизам жена претходпо комунизму имовине. За српска пдемена писац веди, да је код њих од искони постојала мо-