Prosvetni glasnik

303

40*

Кратак разговор о предмету, о правдима његовим и о цртама из којих се црта, то је иотреба. И што је предмет познатији, то ц разговор треба да буде све краћн. Неки пут тај разговор треба да буде само помен црт, којима се црта предмет. Ово се мора чинити увек, када се примети код ученика расејаност и умор од друге наставе. (Овршиће ое) ПЕДАГОГИЈА Т0ЛСТ0ЈЕВА од Ј\ Ј-СОМПЕЈРА*) Иедагогија грооа Тодстоја, то је одрицање саме педагогије, нека врста педагошког нихидизма. Мени иије познат мислилац, којп бп са толиком смелошћу устао против усвојених мишљења, против школских установа које данас постоје. У претераном гњеву, велики романеје рускп руши парче по парче зграду просветну, подигнуту муком после толиког пскуства и напретка толиких времена. У име неке пскрене љубави према народу, догоњене до слепила, и зампшљајући да су народнп пнстинкти непогрешни, да народ, упућен провиђењем, сам зна шта је за њега и које су му науке потребне, Толстој решета својом заједљивом критиком све покушаје, којп су чпњени да се усаврши настава, да се у њу унесе ред, јединство и нека заједничка организација. Толстој исмева п осу-ђује сва наша уверења, идеју напретка, веру у васпитнп утицај школин, нашу наду да ћемо размишљањем пронаћи неки идеалпи тип васпптања, који ће одговаратп захгевима разума и унпверсалнпм потребама целога човештва. Он напада све педагошке гворевпне, основне школе, женске пансионате, гимназпје, университете, као предузећа самовлашћа, као жестока насиља против сдободе, против слободног развитка људског. Покрај њега изгледа Русо, са својим дрским утопијама, као неки умерењак, скоро као плашљивац. Ништа нпје поштеђено од његове јетке ироније. Методи модерне педагогије, учитељске школе, скупе шкодске зграде, све је то немилосрдно исмејано, са неком опором искреношћу. Критикујућп радње и дела уобичајенога васнитања, Толстој чпни на нас упечатак разјаренога дрвосече, који, пошто се до*) 6. Сотрауте, Е1;ис1е8 зиг Геизе^петеп^ е1 виг 1'ес1исаНоп, Рапз 1891., стр. 52.

копао средине неког депо уређенога парка, тамо би све опустошио, почупао, махнито засецао секиром по свима дрветима, по свем шибљу, не мирујући дотле, докле не би довршио свој истребљивачки рад, чако би од тада могли нови изданци да расту у потпуној сдободи. Па ипак, ма да нас сваког тренутка вређа својим парадоксима, ма да нас доводи у нестрпљење својим уображењима, Толстој је у педагошким својим покушајима мал' не исто тако занимљив, као и у својим дивотним романима. Човек се на сваком кораку буни против необичних идеја његових, па ипак се осећа приморан, да га саслуша до краја: толико је пскрен, дубок, тако снажно потреса из темеља наша најмидија уверења, као некаке бесмисдене предрасуде; тодико дара износи на видик, да би ватреним и сидним језиком исказао, шго мисди да је истина. Он је сам на једном месту рекао, да мује намера да узбуни сдужбене пе л агоге у њпхову мпру; у том је неосиорно успео. Немогуће је читатп га, а да не остетите, како сте уздрмани у своме оптимизму, да не овлада вама забуна, да не осетите потребу да му одговорите, да опровргнете, ако је могуће, његове горке сарказле, његова начела која узнемирују свет. Ви сте ради да дознате, којима се начелпма опште ФидосоФије приклања Толстој, кад обасипа тако заједљивим критикама наш данашњи систем наставе и васпитања ? Прочитајте његово дедце, које је написао 1862. год., под насдовом; „Прогрес и настава". То је права поруга против идеје о напретку. „Ја не исповедам веру у прогрес, вели Тодстој; ја сам слободан од празноверице о напретку". У његовим је очпма прогрес само сањарпја друштвених редова који вдадају, који су задовољни превластима што им прибављају — и то саЈш њима — проналасци и изумеци модерне науке, те с тога подижу на степен општег закона нешто, што је тек само њихова искључива повластица, и изјављују да је човештво срећније сада него лп некада; јер они сами заиста уживају вишак среће, ма да чине само ледва десети део човештва. Нас је хиљаду, наставља Толстој, који осетисмо благодати прогреса; а мидијуни људи немају никакве вајде од хваљена напретка, него, шта више, имају штете. Да ли да говорим о користима од телеграФа? Лепо; прост народ, а то ће рећи девет десетина човештва, чује само зујање телеграФСкпх жица, и нпшта више. Све депеше, које муњевитом брзином предете поврх његове гдаве, не увећавају му срећу нн за једно зрно песка". Прост народ не шаље депеша. Он се ве вози жељезницом, бар тако тврди Тодстој о руским сељацима. „Он не