Prosvetni glasnik

ИРОСВЕТВИ КОВЧЕЖИЋ

429

На том би и остало, да победилац лукаво не запита: — Хоћеш ли још? Као одличан играч, он се уздаше у себе. — Хоћу, одговори побеђени. Пиљци нолетеше. — Моја игра ! зачу се на једанпут усклик Гороблагодатског. Глас му не слућаше на добро. Лихвар се уплаши и побледе. Унаоколо опет стоји гомила; опет пиљак лети у вис , само што сад Тављина рука лежи на столу. — Неће бити краја, рече сурово Гороблагодатски. Нико се не насмеја; сви су видели да то више није шала да ће се вођа отаојаних светити. Дође до стотине. Од јаких уштипа отече рука Тављина. Бол беше ужасан. — Доста, болан, рече он молећиво. — Моли после двеста! одговори му противник. — Боли ме!... — Болеће те и више. Под сто седамдесетим уштипом рука помодри. 'Гавља осећаше како га ломи чак до рамена. — Доста, Иване . . . докле ћеш ? Место одговора Иван га љуто уштину. Тавља је знао да се реч Гороблагодатског не пориче; ну чупање у целој руци беше тако јако да је морао молити. — Престани, човече... ако је шале, доста је. — Само писни, па ћу ти одвалити још двеста. Гороблагодатски га уштину већма не: о икад. Тавља не издржа, сузе му звркнуше из очију. Најзад ево и двеста. — Сад моли! Ма како да је лихвара болело, би га стид молити. — Та махни, Бога ти! — Што си ми се мало час подсмевао? — То беше шала. — Дакле ти се смеш са мном шалити, животињо ? Он га јако уштину. — Опрости, Иво! Иви као да бегае жао престати, та он је тог митника толико мрзио! Он сакупи сву снагу, и од последњег уштипа поцрне рука Тављина, — Сад је доста. Јеси ли сит? запита Гороблагодатски. Чим се Тавља ослободи, страх у души његовој замени се пакошћу и беснилом. — Подлаче! узвикну он. прооветни глаоник 1895.

— Чујеш, не дирај се, јер ћеш добити по зубима. — Зар од тебе ? — Од мене; а ако ти први смеш, на, па удри, рече Гороблагодатокп и подстави лице. Тавља се заборави у беснилу и приши јаку заушницу свом противнику. Овај му не оста дужан. Поче се туча . . . Дивљим нагонима пружаше се широко поље да се разиграју у бурси. * * * Лако је Тављи, он је аудитор, па може живети од мита и лихве; Твор је прост ученик, па мора зарађивати. У бурси беше оригиналан новац: коштана дугмад, поодсецана с прслука, чакшира и капута. Она имађаху своју одређену цену, и за пет пари могли сте добити грош у свако доба. У саобраћају било је тог новца врло много, гдекоји ђак бројаше га на тисуће. Таке богаташе познаћете по том што увек држе руку у шпагу, задовољно претурујући благо своје. То су мајстори особите врсте који ће опарати дугме док му близу дођу, било ноћу, извлачећи одело испод узглавница, камо га бурсаци од њих сакриваху, било у школи на часу. Твор је један од таких мајстора. На њему је све државно. За седам година проведених у бурси, тешко да је кроз његове руке прошло и седам рубаља; зато коштани новац беше стварнији у његовим очима од правог новца. То вам је налепа првог реда, мољакало који би од мртвог искамчио. Дочује ли само да је когод добио јестива и колача, одмах му се попне на душу, па га се неће оканити док се не осмочи. Пребивајући безизлазно у бу рси као сироче без игде икога, он је толико обикнуо са свима начинима тамошњег живота, да је мислио е се друкче и не може живети. Само што би по каткад о распусту отишао на оближњу пијацу, до реке или у шуму, то му је све било, ту беше крај света за њега. И ако је мрзио науку, ипак се је учио, јер је и батине мрзио. — Чим би стекао много дугмади, било игром, било крађом, за час би их променио за новац, а кад све потроши, он ножић у шаке па парај. Једног ђака тако је убраздио да се не могаше никако обући. Зато га на часу задеси зла срећа. Бенељадов га ухвати за кике баш у онај мах кад се беше испод клупе дохватио његових чакшира. Твор ни да писне, бојећи се проФесора, а онај чупа ли чупа. Тај смешни положај, у ком се мали лопов обрео, даде повода друговима да га дуго задиркују како му је коса набујала. 56