Prosvetni glasnik

430

ПИСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА

* * * Кад дугмад престану Твора дражити, т.ј. кад напусти школу, он се још може и опоштенити , случај, који се Акси неће десити. вез сумње се сећате Аксе ; то је онај веселник, којему Лобов улеваше мудрост у ваздуху, младић необично даровит, али прави лопов. Већ у начину, којим би се он при крађи служио, огледаше се јака природа, јака, али наравствено пропала. Он је крао уметнички, шалу збијајући. Дохватив из туђа сандука земичку, књигу или хартије, други би безобзирце утекао, а он још навуче камења и свакојака ђубрета, на тиме замени крађевину. Знајући га као лопова, некоји ђаци пружаху му унапред разне поклоне, само да га подмите, а.ш он све то одбијаше, он, поштењаковић, којега, тобоже, вређаху таке ствари. Ево вам примера. Један ученик добио од куће кесицу истуцана жита, па уверен да је то Акса докучио, а чим је докучио да ће и украсти, оде му на ноге, нудећи му две прегрши. „Не једемја то", рече му овај, а овамо му се ноздрве све дижу и спуштају. Умирен таким одговором, ученик метну жито под клупу, а чим се он некуд загледа, Акса се довуче нечујно као буха, и извуче му читаву кесицу. Мало после, ево ти га, а понизан једанеможе бити понизнији. »Братац, ти ми обећа мало жита, па дај ми с( , рече он. Онај руком под клупу, а кад тамо — ни зрна Тек сад се Акса помами на њ: „Свињо, што си обећавао, кад не даш? Чекај, платићу ја теби за то!" Ноздре му се надуле као једрила, а лице му се сија: он уживаше што је тако јак у крађи. Кроз по сата ево ти га отсет с житом на длану. — Хоћеш ли мало жита ? — Па то јемоје! одговара му покрађеник. — Није; мени је мајка послала. — Шивотињо, ти и немаш мајке, виче му онај. — Ја говорим о помајци. Такав је Акеа. Истеран из школе, он се погоди код неког крчмара да му сече купус, вуче дрва ложи пећи и да обавља друге послове за три копјејке дневно. Кад му поштен труд додија, покра, газду и утече. Доцније га виђаху у разном оделу: једном — у мантији, други пут —• у кожуху, трећи пут — у Фраку, доказ да се је из школског тата ишчаурио светски лопов. Набрав се доста искуства у деветој школи ,'тако стари бурсаци називаху школу живота, ону што долази после осам разреда бурсиних), Акса уђе певчиком у духовни ред, али због пијанства ускоро допаде манастирске браш-

наре. Кад га и из црквенога хора протераше (сумњало се да је хтео заклати окружног свештеника), забранише му да више не сме цркви служити. 0 том страшном човеку може се унапред рећи да га чека онај тешки пут, пут у Сибир, којим се сваке године вуку стотине осуђеника. Међу тим стотинама он ће бити најгори. * * * Кад му се хтело лизнути коју ђаконију, Твор продаваше дугмад, с тешком муком зарађену. Комедо беше боље среће; њега су су частили из чисте радозналости. Једанпут опкладио се он с Тављом да ће много појести. — Јеси ли све спремио ? пита Комедо. — Јесам, одговара Тавља, дрешећи завежљај са шест великих земичака, свака по грош. — Можеш ли све то смотати? — Разуме се. Гомила другова стоји око њих. Комедо је момак од сиојих деветнаест година, висок, сухоњав, мало погурен. — 0 што ћеш ? клади се Комедо. — Не поједеш ли, ти ћеш их платити; поједеш ли — добићеш 20 копјејака. — Добро! — Само пази да ништа не пијеш, док не свршиш. Место одговора , Комедо се наклати на онај бели хлеб, који ретко бурсацима пада шака. — Једна, сташе бројати они унаоколо, две, три, четири... — Дед, пету... Комедо се осмехну, па поједе и пету. — Удавио се макар шестом ! Комедо се осмехну, па поједе и шесту. — Ждеро! узвикну Тавља и даде му 20 копјејака. — Сад се бар могу напити, рече Комедо. Кад се напи воде, запиташе га: — Би ли могао још штогод појести? — Хлеба с маслом, одговори им он. Донеше масла и кришку хлеба. — На, пробај! Комедо и то прождера. — Би ли још шта могао ? — Пупушку с кашом појео бих. Донесоше и пупушку, и он је поједе. — Чудне стрвине!... Па где ти то стаје, животињо једна ? Како не пукнеш, скоте? — А какав ти је трбух? запита га неко. — Набрекао, одговара Комедо, гледајући тупо све другове. — Је л' здраво?