Prosvetni glasnik

РАДН.А ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

508

ниће пм се, као да је Хемија одвећ тежак и врло сувопаран предмет. „Подела елеменач'а ", на стр. 15. и 16., није добра. Погрешно је, да се „природна подела састоји" из ,14 Фамилија" и да су само до 1869. годинп делили „хемичари елементе иа неметале и метаде", као и да је ,ова подела напуштена." Напротив та се подела у ствари и данас одржава. Место оних 14 Фамилија, од којих свака, сем Фамилије водонпка и угљеника, има по 3 до 11 чланова, за почетнике далеко је простија подела на 2 велике групе: на металоиде и метале. Па и у том случају било би излишно онако, као што је у прегледаној књизи, набрајати све од реда елементе, довољно бп било у почетку, примера ради, навести само неколико аознатијих металоида и метала. За то баш што је подела елемената на метолоиде и метале врло проста а међутим налази ослонца и у „природном систему", та се подела и данас одржава. Међутим писац ове Хемије, и ако не би хтео да зна о иодели елемената па металоиде и метале, ипак доцније помиње метале, претпостављајући, да ће почетници у Хемији и сами већ знати, који су елементи мегади а који нису. Тако на стр. 45. вели: „Оксиди, а поглавито хидроксидч метала називају с ебазе и \ или на стр. 144. код Ђ металних легура " (као да има и неметалних легура), које су погрешно представљене као права хемијска једињења, стоји ово: „неколики метали одступају у својпм хемпјским једињењима од осталих елемената." (А који су то „остали" елементи?) Придржавајући се и „природие поделе", могло је ипак, као што се то данас обично и чини, да остане и иодела елемената па металоиде и метале, и кад се већ хтело ма и у неколико да изложи подела елемената у „природне групе", онда је нужно било изнети и „закон перијода", који служи као основа те „природие поделе." Међутим о закону перијода нема нм иомена у прегледаној Хемији. „Неорганска Хемија" на стр. 17. почиње с Фамилпјом водоника. Та фамилија елемената састоји се из једнога члана и то из самога водоника; таква је Фамилија без Фамилије; и Фамилија угљеника, и она се само пз једнога члана, из угљенпка састоји. Алп то може бити и споредно, важније је н. пр. како се на истој 17. сгр. говори о водонику. Прво се ту излаже „ добивање " водоника па тек после тога наводе се особине, и напослетку, како се тај елеменат у прпроди налазп. Такав расиоред у проучавању појединих елеменага није добар. Редовно лакше је научити како се који елеменат до-

бива, кад се претходно сазна како се у природи налази, сазна у неколико материјал, из кога би се могао добити, па још и кад се важније особпне елемената изложе. С тога не би 'хребало, без извеснога претходног знања, почињати проучавање поједпних елемената тпме, како се они добивају. Прво о добивању елемената, па после тек о особинама и напослетку о нахођењу говори се у прегледаној Хемији не само код водоника, већ п код кисеоника, азота, Флуора, хлора, сумпора, силицијума, бакра, сребра, олова, ципка, живе, гвожђа, алуминијума п тако дфље. На истој17..и 134. стр. погрешно се иомиње стањол (лист од калаја) место петролеума (81ешб1). На стр. 18. погрешна је једначина: ЗЕе + 4Н г 0 = Ге,0 4 + Н. На стр. 19. ногрешно је, да се водоник под притиском од 300 атм. може згуснути. На стр.20. погрешно је, да се у пламену праскавога гаса топи магнезија, креч и цирконова земља. На истој 20. стр. помињу се опити: „хемиска хармоника", „сапунски мехуровп од праскавога гаса", п „Дримондова светлост", као „лепп ђачки опити", онако без везе с дотичним особинама водоника н без икаквога објашњавања. На стр. 21. говори се о легури водоника с паладијумом, и ако пре тога о легурама није било ни речп, и уз то помпње се и један тако редак елеменат, као што је наладијум, о коме почетници појма немају. На стр. 22. и 23. распоређени су елементи по валенциама; од ученика, који су се тек с једнпм једпним елементом, с водоником, мало ближе позналп, прерано се тражи да упамте: „како су распоређени елементи по моћности." На. стр. 27. иогрешно је, да се у трговинама сона киселина „налази само као течна ." Она течност, која се под именом соне киселине продаје, није течна сона киселина, цећ раствор гаса соне киселине у води. На стр. 29. помињу се сумпораста —, селенаста. —, телураста —, сумпорна —, селенска — и телурна киселина као „ ираве киселине "; а какве су онда киселиие: азотна, ФОСФорна, салицијумна и т. д.? На стр. 30. погрешно је, да се кисеоник може добити из свију својих оксида." На стр. 31. и 32. погрешно је да „Лим, Дрина п Сава у великим дубинама изгледају зеленкасте, а то с тога што су примиле боју камена (серпентина), кроз који највпше нротичу." На стр. 34. помињу се анхидриди, а тек на стр. 46. говори се нешто о томе шта су анхидриди. 65*