Prosvetni glasnik

664

Певајући о вилама на Татрима (у „Маршш") песник наводи њихове речи њему: „Ми спајамо што свет раздваја; влажимо што свет суши; раздвајамо што свет спаја; сгварамо што свет руши." — Кад је на једној тужној свечаности хтео да проговори неколико речи, Слатковић поче говорити тешко, нејасно — његова проза бејаше права проза — и кад не могаше даље ни речи промуцати, одреши му се на мах језик и песнички проговори дивном песмом... У њему је била једна од тих вила! * * * Од осгалих књижевнихрадникатогадоба помињемо представника тадашње словачке белетристике, човека, који се сматра као најбољи словачки новелиста доба Штурова. То је Јан Калинчш. Податке за живот тога знаменитог Словака дао је сам Калинчак још за свога живота, кад је његов пријатељ и за словачку књигу заслужни Јосиф Викторпк 1862. издавао алманах „Липу." По том автобиограФском одломку видимо да се Калинчак родио г. 1822., и да му је отац био протестантски свештеник, који се свега свога века мучно и злопатио са немаштине и немилих прилика, За то се, грешник, осећао потиштеним, склањајући се свакоме с пута. То је, вели Калинчак, имало утицаја и на самог њега али — у отпорном смислу. Иначе је та породица још од вајкада важила као кућа школованих и учених људи. Мајка је Калинчакова бпла из још познатијег дома, који се поносио старином тако, да је та жена често уживала у томе, да у мислима хвата свој генеалошки ред још из најдубље давнине. Шга више, она је боље од многих домаћих кроника умела ређати лозу и многих других, властеоских и простих, породица, те је и с тога била на далеко позната. Колико су њена така причања или и преиричавања онога што је читала а то је обилато радила — имала утицаја на њеног сина, потоњег приповедача и песника, лако је схватити. А отац му опет, хвали се Калинчак, са своје стране плаћаше трибут као будућем јавном раднику тиме, што је свога синчића радо водио свуда где би год мислио да ће дете имати шта да види или чује. На многобројна питања, чиме се одликује радознала природа дечја, отац је рев-

носно одговарао, док му син једном не постави питање: ко је био највећи човек у свету? Отац се после неколико тренутака прибра и одговори : Христос, ал' он не припада обнчним смртним људима; највећп су Александар и Наполеон. Не имајући тежњу да иодражава Божјем сину, Калинчак се стараше да у свом месту а међу друговима постане Александар или Наполеон — постаде убојица такав да су и многи старији имали посла с овим месним завојевачем. А у Илијади је, вели Калинчак, радије држао страну Хектору, јер је налазио да се служи поштенијим средствима него Ахил. Те особине задржа и као ученик гимназисјки, те је доцније имао леп број смелих пригода да прича и да им се сам чуди. Мењајући више пута школу, Калинчак је неко време учио и у Левочи, а то је било баш у доба кад је народно буђење стало узимати маха, те је и сам у њему учествовао. Доцније је отишао у Пожун, где је на мах ушао у друштво младих људи, који се спремаху за књижевне и иначе јавне раднике у самом народу. Ту почне писати шаљиве приче за неки ђачки лист, који је у рукопису уређиван. Ту се тек развило његово знање о историји и књижевности, па је у том месту и његово народносно осећање добило сталније основе и одређенијег облика. Тада се јавља и у ондашњим листовима и алманасима својим песничким и ириповедачким радом, ориђнналним и преводним. Осем једне историјске приче из доба краља Матије, која је тада штамнана и која је прва објављена његова ориђинална приповетка, имао је, вели, још неколике приче које је слао Хурбану за »Њитру" и које су се редом на путу губиле! Последње године свога школовања у лицеју пожунском, 1843, буде са Штуром и другпма оптужен због својих словенских осећања, те се једва ослободе тешке осуде, па Калинчак исте године, свршивши фнлософско-правне и теолошке науке, оде у Халу да продужн учење, захваљујућп пријатељима свога оца. После многих брзих догађаја у своме животу, Калинчак се 1846. г. заузимањем Штуровим скраси у Модри као проФесор и директор у гимназији.