Prosvetni glasnik

76

РАДЊА ГЛАВНОГА

5., што је добро представљено поступпо пропадање римске републике п прелаз у монархију; 6., што је обраћено више пажње рпмској култури но што је до сад то чињепо (алп ппак недовољно); 7,, што је дело са сликама ; 8., што је, завршујући стару исторпју, показао поступни предаз у историју средњих векова, као и пропаст античке културе; 9., што је дедо повезано, и израђено чпстои добро на лепој хартији; 10 , што је поклоњено доста пажње хришћанству у Историјп римске империје; инајпосле 11., што је ово ипак најббље дело зауџбеник који ми имамо. Дакле кад се све, што је впше наведено, сведе, пзлази да се ово дело може употребити за школски уџбеник наших средњих школа, али с тнм, да г. писад у другом издању многе партије скрати, унесе много лепих примера из народних традиција, а нарочито да поправи оно што је речено о ирвобитном уређењу Рима. Поред свега тога, опет је ово дело најбоље у нашој књижевности ћирилицом печатано, као дело о псторији Римљана. Писцу хвала на труду. 14. новембра 1895. год. У Београду. Мпленко ВукићепиЈ, с. !>. дроо. II беогр. гимн. Усвајајући у .свему мишљење г. Вукићевића, као реФерента, Савет је одлучио: 1., да се ова историја може употребитн као школски уџбенпк; и 2., да се г. Вукићевићу у име хонорара за реФеровање изда четрдесет (40) динара. XV. Прочитан је реФерат г. Момчила Иванића, проФесора I београдске гимназије, о „Црквеном обредословљу" од г. архимандрита Фирмилијана. РеФерат г. Иваиића гласи: Главном Просветном Савету. Према одлуци Главнога Просветнога Савета, прегледао сам језик и педагошку страну рукописа, „Црквено Обредословље за ученике средњих школа, од архимандрита Фирмилијана." I. Језик је у овом рукопису, уопште узевши, доста правилан и чист, а стил јасан и лак. Ну

крај свега тога г. иисцу поткрале су се неке, крупнпје и ситнпје, граматичке и стплске грешке, које у оваком спису, будућој школској књизи, треба исправити, да би, што већим савршенством у том, постигла и свој главни циљ и циљ, који има као сриска школска књнга. Граматичких грешака, нарочпто против науке о гласовима и реченицама, има сразмерно мало, а стилскнх, на пме иротив чистоте језнка, архаизама и варваризама (русизама) пма више. Ове последње грешке доносн сам предмет собом, и у колико оне не сежу у терминологију овога предмета, која нити се сме преводити нити посрбљаватп, док у српској цркви влада руско словенски језнк, — ја сам их исправио. Исправке, и граматичке и стилске, као и остале, исправљао сам, црвеним мастилом, у самом рукопису. А да бих упознао и Главни Просветни Савет са тим грешкама и мојим исправкама, навешћу их у овом реФерату. Грешке, које се више од један пут, два пут находе, наводим овде исправљене само неколико пута, а ако их има и преко тога броја, налазе се исправљене у рукопису. (Поред навода римски број означава табак рукописа, а арапске циФре страну тога табака.) 1. Грешке иротив науке о гласовима и иравоииса: тринајест, IX. 1., место: тринаест. — једанајестој, дванајестој, IX. 2., и једанаестој, дванаестој. — просби, IX. 1., IX. 2., просбама, XII. 1., м. прозби, прозбама (ако се не би смела та реч заменити народном речју: молба). — одма, X. 3., XIII. 1., м. одмах.— надприродне, XI. 4. м. натприродне. — предходило, XVII. 1., м. претходило. — претсказао, XVII. 4., м. предсказао. — потсећа, XXI. 4., м. подсећа. — не стало, XIX. 1, м. нестало. — петров, XXI. 2., м. Петров. — Г. писац свугде, доследно, пише за то, дакле као две речи, и ја мислим да право има. То је акценатна реч као и за љубав, па кад ником не иада на ум, да нредлогн именицу спаја у ппсању, за што — предлог и заменицу ? — У осталом уз овако писање, да се свака реч, па била она ма које врсте и у ма којем значењу, засебно пише, — стојп и аукторитет Даничићев. Али ирема томе не треба писатп као једну реч: затим, што г. писац редовно чнни. С тога сам то свугде псправио. 2. .Грешке иротив науке о основама: божије, I. 1., III. 4., IV. 3. м. божје, — божији, I. 2., IV. 3. м. божји, — божију, III. 2., V. 4., м. божју. човечпјег, VIII. 4., м. човечјег. — чистоћи, IV. 4„ м. чистоти. — поклонење, IX. 1., м. поклоњење. — Иван-дан, XX. 3., м. Ивањ дан. —