Prosvetni glasnik

РАДН.А Г.1ЛВП0ГЛ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

то значи, кад се с руског преведе, васпитаеиково искуство, тада бп горња деФиниција значпда, да је задатак наставе, да објашњава п Допуњује васпитаниково искуство, те да га тако сареми за схватање знања. Дакде, да га само спреми за схватање знања, а не и да му да знања. Л.огички се из овога може известп закључак, да, или постоји још један одељак у васпитању, коме је задатак, дадајезнања, а који је г. писац заборавио споменути, шш пак васпитању пије ни задатак, да даје какво знање. Доказивати, да је и једно и друго погрешно, сматрам да је излишно. Остало, што се говори у уводу, истина је кратко, али нпје ногрешно. Могло би се само на оном месту, где се доказује, да је поред домаћег потребно п школско васпитање, додати још и ово: да има родитеља, који имају и времена и спреме за васпитавање своје деце. алп немају за то воље, као п то, да се у васпитаника тек школом могу развити многе друштвене врлине. Таква је садржина увода. А сад да пређемо на поједине главе. Глава прва носи наслов: „Однос дисциплине према општим школскпм циљевима." Прочитавши целу главу неколико-пута, нигде нисмо могли наћи јасно обележен поменути однос. Уопште цела је садржина ове главе нејасна, тамна, а често пута и нелогичпа. Тако, говорећи о „општем школском духу", нигде писац не казује шта треба разумети под тим пзразом. Сем тога на једном месту стоји: „Општи дух или карактер школе јако утиче навладање свакога ђака. Све се то најбоље види у различним ђачким и иаставничкнм односима нрема својим правимаи дужпостима." Према овоме, дакле, „ђачки и наставнички односи према правима и дужностима" имају се сматрати као последица општег школског духа. Али г. ппсац одмах за овим говори овако: „Еад се ђацп и наставннцп добровољно потчињавају школскпм правилима, вршећи своје дужности тачно и савесно; кад се њихови интереси не косе, него се сви потпуно слажу, онда се каже, да ,је у таквој школи добар дух, добра дисциплина." Овде је сад потпуно изокренут однос између општег школског духа и „ђачких и наставничких односа нрема својим правима и дужностима"; оно што је горе било узрок, сад је последица и обрнуто. Даље, на једном месту стоји, да је општи школскп дух исто што и дпсциплина, на другом опет, да је то само спољашња страна дисциплине. Ја сумњам, да ће ико бити у стању, да из одељка о општем школском ^уху сазна, шта је то општи школски дух, како се он ствара и какав треба да. буде.

83

Из одељка о „одредби, циљу и важности дисциплине у настави" важно је запамтити, да г. писац под дисциплином подразумева „науку о школском васпитању или ходегетпку." Против овако опширног схватања појма дисциплиие немамо пишта; само ћемо бпти слободни напоменути г. писцу, да се појам ходегетике не поклапа потнуно са нојмом науке о школском васиитању. Ходегетика је наука о васпитању у ужем смислу (Ег21е1шп§з1ећге 1111 еп§егеп бшпе) — у опште, а не само наука о школском васпитању, као што то писац вели. У 10-ом одељку ове главе г. иисац говори о „дпсциплиновању добрпх и спречавању рђавих осећања у васпитаиику", па одмах у почетку вели: „овде спомињемо дисциплински утицај на развитак осећања лажи, стпда, радљпвости и симпатије." Ово је врло неспретно казано, јер се из тога логички може извести, да је дисциплини задатак даразвије код васпитаника осећање лажи, као што јој је задатак, да развије осећање стида, радљивости и симпатпје. Сем тога, мислим да би било правплније ставити код лажи п радљивости израз склоности, навике пли нагони у место осећања. — У даљем разлагању писац ставља као противност појма лажи појам правичности, јер вели „ко у васпитанику развије осећање правичности и искоренн лаж, тај је постигао велики део васпитне сврхе." И опет је г. ппсац, у недостатку српске речи за немачку \УаћгћаШ^кеИ", неспретно употребио израз „правичност." Мп бисмо му препоручнли реч „искреност" или још боље „љубав ка истпни." У истом одељку, на стр. 26., стоји: „На но слетку, нека се свакп ђак навикава, да своје одело, књиге, играчке и остале ствари држп чисто, јер се тако навикава, да је штедљив." Ја мислим, да ће сваког изненадити овај завршетак. Навикавањем на чистоту нре се може развитп ма шта друго (као естетпчност, уредност) него штедљивост. Прп завршетку овог одељка у место да говори о дисциплинском утицају на осећање симпатије код васпитаника, као што је у почетку и ставно себн у задатак, он говори о моралним делима, која се, по његовом мпшљењу, оснпвају на хрпшћанској љтбави према ближњима. Ма да ова љубав у многоме подстиче човека да морално дела, ипак сматрам да она није искључива осиова моралних дела. Иначе, остали нехришћански народа не би били способни за морално делање. Друга се глава завршује одељком ,,о тешкоћама у школском дисцинлиповању." Овај је одељак и сувише кратак. Тако, није сиоменута индивидуалност масе, коју учитељ мора познавати, ако мисли имати успеха у дисциплиновању. У средњим шко11 *