Prosvetni glasnik

100

наука и

настава

венскога језика, Беч 1822. —Моравска легенда о Ћирилу и Методију. Нраг 1826. Многобројне и најзнаменитије раснраве његове, чланци и монограФије изиђоше у гласнику Чешког научног друштва и музеја, у рвеговом властитом издању часописа 81ауш и зборника 81оуепка, и у још десетак дрЈгих књижевних листова и годишњака немачких. Важније од тих радова помињемо на иојединим местима овог чланка. * * * Развој душевног живота у Чешкој, прекинут страховитом народном катастроФом на Белој Гори, не могоше се ни лако ни брзо наставити. За доба опште реакције, која трајаше све до половине прошлога века, не могаше бити ни помена о напреднијем раду ни књижевности ни наставе, а кад у другој половини тога столећа под утицајем нових идеја, које бејаху одјек великих покрета на западу, прсну и духовни живот у народа аустријских, у Чешкој се осети дах новог доба, али не и у народном правцу. Окови латинског језика и наставе схоластичке почеше пуцати и уклањати се пред — немачким језиком. То је била добит, али је у њој лежала и погибао за остатак народносне свести. Ту почиње и значаја пун рад млађег колена чешког, људи, којима ученост не бејаше мала, али не могаше кад што одржати своје позиције пред жарким рпдољубљем њиховим. Живот и рад Добровскога пада у то доба. Он није био у том колу, али је, радећи на самој науци , стекао и у туђини гласа и поштовања народу чији је син. Народна се историја поче критички испитивати тек пред саму појаву Добровскога на позорници јавнога научнога рада. Језик се народни такође слабо изучаваше, нити се могаше наћи потпуне и ваљане граматике за тај посао. Добнер, Дирих, Пелцел и Шалер бејаху у то доба најчистЈији умови, људи најбистријих погледа на питања те врсте. Али њихов историјски и филолошки рад још непрестано имађаше релативно уске границе народног чешког обима. Оие се тек с појавом Добровскога размакоше од Чеха

на све Словене, у којих бејаше исто — негде и горе — стање. Добровски је — вели Палацки — првп постигао да схвати и објасни словепске језике. Почео је егимологијом, у чем му је од особите помоћи било његово изврсно знање источанских језика, те је тако свима просекао пут за изучавање и језика и књижевности словенских. У том је раду ишао поступно али брзо, тражећи само да на основу Факата изведе законе. Али је, баш кад је својим предметом овладао као ико његовога доба, ипак знао да је његовим следбеницима остало широко поље за рад. Природа духа његовог више га је упућивала на критички него догматички рад. Отуда је радије узимао туђе послове те их иснитивао, опровргавао или утврђивао, но што је у методи и системи излагао своја пстраживања. С тога се понајпре може назвати — у погледу методе и рада — историјско-критичким емпириком. Волео је, радо се о њој бавио и друге упућивао на »малу критику«, испитивање и утврђивање текста, на основу кога се имала дизати зграда научних извођења и закључака. Свој је сјајни критички дар показивао више у усменим упутима и у писмима, мање у самосталним нарочитим критикама. У раду је био издржљив, у уверењу научном сталан. Отуда су његови противници тврдили, да он не одступа од својихмислп ни онда, кад је уверен да су биле неосноване. Његов биограф Палацки, одбијајући то, наводи да је у многим питањима у словенским стварима мењао мишљење — с разлогом и на јачим основима. »Он је пре свега волео само једину истину ; другог циља у раду научном није познавао, нити би га ишта у свету могло нагонити да иде за туђим уверењем ма у каквом питању и предмету." Што се тиче научних преппрака, био је у стању да стрпељиво саслуша мишљење и најслабијег противника и да иа то одговори свом јачином својих разлога. „При оцени самих својих радова био је удаљен и од излишне смирености и од поноситости; он је имао скромност истински ученог човека, који што више иде својим мислима то јаче осећа несавршенство најбољих својих радова. Најпосле, одобравање