Prosvetni glasnik
1*
ИСТОРИЈС^И РАЗВОЈ
I Потреба која је изазвала Одмах после политичкога ослобођења Српскога Народа почиње да се јавља у њему тежња и за просветом. За то се упоредно с ослобођењем почињу да јављају и установе за њено ширење; и што је оно више напредовало, то су се и оне више умножавале. У Срба с оне стране Саве и Дунава, којима је зора ослобођења испод власти турске синула много раније него нама у данашњој Краљевини, налазимо ову тежњу и подизање просветних установа још у прошломе веку. Радом митрополита: Исаије Ђаковића, Мојсеја Петровића, Вићентија Јовановића и Висариона Павловића, и владика: Мојсеја Путника и Вићентија Јовановића Видака, а највише њиних ученика Тодора Јанковића Миријевскога и Стевана Вујановскога и других тамо почињу да се подижу не само основне него и друге школе. Али најјаче се осетио овај покрет у онамошње браће наше у овоме веку, кад се оно 1812 године у Сент-Андреји отвори и прва учитељска школа која се после, 1816, преселила у Сомбор, где је и данас 1 ). У Србији се о овоме није могло мислити све до самога устанка, па мало и за време самога ослобо-ђења. По томе, није чудо, што су обадва ослободиоца Србије добављала све писмене људе из »Аустрије". И први професори и први учитељи и први писмени чиновници у Србији били су из Аустро-Угарске. Али већ и за време Кара-Ђорђа почиње се брига о овоме. Господин М. Ђ. Милићевић у својој »Историји Педагогије® вели: »За владања Црног Ђорђа у Србији су биле постављене школе готово по свима варошима и градовима, а и по гдекојим селима. У Београду, осем две мале школе, била је велииа шнола какве Срби дотле нису имали. Она поста 1808.... С владом Црнога Ђорђа пропала је
') М. Ђ. Милићевић, Иеторија Педагогије, стр. 526.
1813 године и ова школа и учење се књиге вратило са свим на старо. С почетком владе кнеза Милоша 1815 почеле су се и школе у земљи отварати и множити. к ') Године 1836 кнез Милош наређује, да се у сваком округу издржавају по две школе о трошку свега народа, и да свака општина где има цркве издржава и школу о свом трошку. Тада је поставио већ и директора народних гикола. 1 ) Ове је године отворена и »семинарија," која се доцније прозвала »клирикално заведеније" или „богословско училиште", 3 ) а најпосле „богословија." У њој су се спремали младићи за свештенички чин. Но они су постављани и за учитеље. С године у годину школе су се у Србији умножавале све више. С бројним умножавањем 4 ) радило се и на преуређењу њпном. Али се највећа оскудица осећала у спремним наставницима. А без овога све су жеље за бољитком и реФорме школске остајале узалудне и празно слово на хартији. За учитеље и с ове и с оне стране Саве и Дунава узимани су људи једва писмени, који су умели само да читају Часловац и Псалтир, те да томе и децу уче. Једна учитељска школа у Сомбору мало је помагала. Она није могла да подмири довољно потребу у спремним наставницима ни с оне стране Саве и Дунава. Још је мање она помагала
') У истом деду стр. 528.
2 ) По истоме делу, стр. 530.
3 ) Просветни Зборник, стр. 12.
4 ) По М. Ђ. Милићевићу, 1836 г. било је у Србији 72 шволе са 2514 ђака. Од тих 72 држава је издржавала 26, олжтине 27, а у 19 аих учитељима су цлаћали сами ђади од 60 пара па до 4 гроша на месец ! Године 1845 већ је било 213 школа и учитеља и 6201 ђак, а 1867 било је 343 мушке и 35 женских школа са 417 учитеља, 53 унитељице, 15.859 ученика и 2048 ученица. (В. Ист. Пед. стр. 530, 534 и 538). — Еолико се тежило за иросветом и колико се она и на највишем месту ценила у Србији тада, види се и из тога, што је још за прва устанка био позван у Србију славни Доситије за »попечитеља просвештенија«, а и под кнезом Милошем просвета 1е прва добила својета министра (Стевана Стевановића), а 1861 у закону о цеитралној управи просвета је после правде добила.одмах друго место.