Prosvetni glasnik

ПРОСВЕТНИ

КОВЧЕЖИИ

117

када је 1864 године умро учитељ Лавле АлексиК, иије имао ко да га наследи, већ је и тамо морао свештеник и ту дужност да врпш. Исто тако у Ораовцу био је поп Илија учнтељ и парох. У Ђаковици неки Јако ТониК, бојаџија, поред свог заната. био је учитељ. У Пећи старп Тома ПиколајевиИ, био је дуго година учитељ и књиговезац, а Аазици ситничар и учнтељ. Скадарски учитељ Мати Златичанин, из Подгорице био је по занату пушкар. Тако је бндо и у Подгорици. У Црколезу, у Пећској Нахији, био је учитељ неки Летар ЛаниК, који се турчио и крстио два пут. Што се свештенства тиче, гледао сам својим очима када је Призренски Митрополит Мелентије у Пећској Патријаршији запопио Ђошку пекара симиџију, Мату Јаиковића, качара, и Плију Дацића, механџију, сва тројида из Пећи. Прота Пећски Стеван Иетровић по занату био је терзија. Овај човек био је од ређих људи у тим крајевима. Он је био оно, што у тамошњим крајевима треба да буде ирота. У Скадру прота Јевтимије Штиркић био је по занату пушкар. Неком Ђорђију из Суходола, у Сјеничкој нахији, могло је бити 25 година, кад је дошао у Дечане да учи и ту је почео прво слово „Аз". Тада је био отац од четворо деце, а иосле три године својега ђаковања иостане свештеник. С оваким свештеницима имали су Дечанци муке, држећи их у манастиру по два и три месеца дана, докле их колико било не науче вршењу свештених обреда. Готово сваки свештеник морао је бити у Дечанима или у Патријаршији на практици све дотле, док се научи служити Св. Литургију и друге обреде вршпти; али на неким местима ни оваких свештеника није било, као у Гори, Љуми, Буци, нитомом Задримљу, Скадарској Крајини, Барској Нахији, Улцину, Љешу и другим многим местима, те је у неким од тих и православне вере нестало. Кад су се оно први учитељи М. Ковачевић у Приштини и Мусулин у Иризрену иојавили, Митрополат Призренски пресрео их је с анатемом. Тако и још неке. Ну кад се појавило питање о егзархијн бугарској, онда је Мелентије увидео шта му анатема доноси, те се тргао. У опште у Старој Србији свака појава нових учитеља била је појава репате звезде, за којима је свако врат кривио. Што се саме Богословије Призренске и њеног постанка тиче и за њу су први калуђери Дечански свој глас подигли, као архимандрит X. Ћирил Андрејевић-Шекуларац, X. Агатангел Гистић Вележанац, X.. Ананије Иротић-Б.једопољац и све остало браство Дечанско, желећи да Богословија кад год

буде и у Дечанима; а радовали су се да буде у Призрену, где је Сима Игуманов жељу имао и остварио за сиомен свој и свога умрдог сина Манојла. У овој Богословији гтрва предавања отпочела су три паставника са спремом из Београда и Кијева, од којих су били: Сава Дечанац н Мидун Новићевић ђаци Дечански, и сада Идија Вучетић. II тако наши манастири, а особито Дечани, учинили су своје. Пои Милош Велимирови!..

ЗБИРКА народних приповеда^а из Поцериие До казивању Аи1,е Стојановићке, сељаике из Белотића, ирибележио Андра Глигоријевик, VII Дванаест браће ветрова Био сиромах човек, па му умре жена, те он остане, као сињи кукавац с троје ситне деце, све једно другом до ушију. Патио се сиромах од сваке руке, да своју децу само сухим хлебом захрани, јер ничега није имао, до мало кровине над главом. Била је те године љута зима, да је од њене студи пуцадо и дрво и камен. Прибдижи се већ и Божић — а тада писну срце у сиромаху, видећп, да нема чиме, као други родитељ, обрадовати своју сирочад, јер немађаше у кући никаква омршаја за бдаг. дан. И, кад освану бадњи дан и по том паде на земљу вече — бдаго бадње вече — које сви хришћани у целом свету весело дочекују и радуЈу му се, сиромах дође тужан кући и нађе децу, где снавају на огњишту, на коме се ватра беше давно угасида. — Јадна децо моја! уздахну сиромах и горко запдака. Дугоје он шћућурен поред своје деце, цвилио и сузе ронио, па се најзад узе Богу молити говорећн: — Боже свемогући, немој ме заборавити грешна и смилуј се на ове моје црвиће. Опрости ми грехе и помози њима нраведнима! II рекав то , сиромах се прекрсти. Та топла молитва утеши га. ,/1акну му одмах на души и разведри му се иред очима. У исти мах сети се, да му је уз кућу богати сусед, те намисли отићи к њему и молити га да се мало омрси.