Prosvetni glasnik

116

ПРОСВЕТНИ КОВЧвЖИЂ

у Малесијн. Њих тако тамо и жене дене; зато кад је реч о каквом суровом човеку, рећи ће: л као да је рођен у Шипшу". У осталом, каква је Шипша таква је и Малесија. Шипшани су стари и прави Арбанаси; а Речани, Хашани и Душкајци, то су поарнаућени Срби Мухамедове вере; но ни ови скоро нигде у селу немају школе — Мехтапа — а и по варошима их јемало. Хоће ли кад год и Арбанаси познати шта је то школа и пригрлити је, то је питање. 0 томе они не воде рачуна. Према оваким приликама, у којима се Српски народ носле Косова нашао, за сваку је похвалу његова издржљивост, кад га и толико има у православљу; јер у јаничарском добу у целој Турској Нмнерији једини је био Српски народ у Царевини, од ког се презало и на који се нишанило с намером да га нестане сасвим. Ову су намеру Арбанаси нотпуно схватили н у корист своју иримењивали је врло успешно, иомажући Јаничаре и ови њих. У томе и у такоме времену, и за ондашње прилике у најопаснијем месту, у Ђаковачкој нахији, у Дечанима, јавља се Данило калуђер, међу скорашњим потурицама Србима, као што то тврди и сама, једна Арнаутска несма на Арбанашком језику о нотурчењу неких села из околине Дечана. Ево те песме: „Потура Дечани; Агате Ботуша; ЈКапе Јунику; Тараба Вокша; Дахпје Црно брегу; Шкнјеве Лоћанит" и т. д. За овима иду и друга села по имену п значи у преводу: „Потурице су Дечанци [ ); хваљенп Јуначани; богата Батуша; мајстори Бокишћанци; јунацп Црнобрежани; само још стоје непотурчени Лоћанци", н т. д. И заиста кад је Данило дошао у Дечане, били су се већ потурчили и Шаљани, као племе које се било држало дуже од осталих у православљу; и тада у свој 'Баковачкој нахији већ није било Срба православне вере, сем око 100 домова у самој 'Баковици, 10 домова у селу Дечани, и око 30 домова у Лоћанима, а сва остала села била су већ ноарнаућена и прешла у мухамеданску веру 2 ) и тако су лепе Жупе Алтонска и Затрнавска за правослану Цркву изгубљене. Али Дечаии су с доласком Даниловпм ипак постали и били за све Српство онако велика школа, као што су и они велики и висОки, и ђаке Дечанске сматрао је народ као ираве великошколце за све наше земље од Јадранског мора до Саве и Дунава; а од ослобођења Србије иа до 1860 године. Дечани су били и опет 1 ) Село Дечани на истоку од Манастира. ?) Од сриских иоарнаућених идемена нотурчили су се црви Гашани , за овим ЕрфниКи, а најиослс Шаљани, а сви да би имање одржали.

Школа народна, и као таквн важили су за све Подримље, Зету, Полимље, Рашку и т. д. Но ипак колика је била потреба народа и у тим крајевима, није се могла ни из далека да намирује том школом; и ако су у народу били свештеници и учитељи већином ђаци Дечански све до поменуте године, опет их је било мало и, према времену, са мало спреме, те и у томе бише Дечании први који су то уочили и нрви послали неколико ђака у Београд, који су доцније по свом повратку и школовању били и први учитељи с бољом спремом у Подримљу, Зети и Полимљу, а то су били: Ђорђв Армуш у Подгораци, Милун Нови&евиК у Пећи, Риста НиколајевиК у Гусињу, а за тим Ђаковици, и ннсац ових редака у Скадру; и сви ови били су ђаци Дечански и из Дечана на школу упућени, па тек доцније јавља се Призренска Богословија, којој је добротвор Спма А. Нгумаиов, и отвара се с прва три њена таставника: Савом Дечанцем, Илијом СтавриЛем ; и Милуном НовиКевиЛем, у којој су доцније нашли места призренски домородци: Петар КостиЛ и 'Борђе ЕамиерелиК, и с њима Тривун ДимитријевиК Ђаковац и Илија ЂучетиИ из Велике. Но нрви учитељ са спремом за то звање, који се тамо појавио, био је Никола Мусулин нешто у Скадру а за тим у Призрену, одакле је прешао у Србију и Милан КовачевиК у Приштини, који је тамо 1858 године сменио неког Андона учитеља, родом пз Велеза. На том је месту Ковачевић био дуго година нримеран учитељ. Сви други учитељи са спремом за то звање појавили су се у Старој Србији тек после 1860 год., али њихов број био је мален, те су с тога у Сјеници, Бијелом Пољу, Рожаји, Новом Пазару, Новој Вароши, Вучитрну, Митровици, Тетову, Плаву, Гусињу Великој Хочи, Ораовцу и Ђаковици били и даље учитељи са спремом домаћом, манастирском, којих такође није било колико треба. Сам народ осећао је јаку потребу у томе, алп није било никога да је ирихвати и намирује. За то ни она школа у Кијеву, ни она у Црколезу, у Подгору у Иећској Нахкји, не могоше да се одрже ни с по једном годином дана без прекида. Такових иримера било је и по варошима, а има их и данас као: н. пр. у Гусињу, Нлаву и Рожајп. У опште у свештенству и учитељима била је велика оскудица у свој Старој Србији. Тако у Подримљу и самом Призрену бивао је само по један учитељ све до Мусулинова доласка; а било је примера када је у Призрену бивао свештеник и учитељ, и када је његова спрема за оба та звања била домаћа — манастирска. Таког учитеља, попа Л.азу у Призрену, сменили су учитељи новијег доба. У Великој Хочи,