Prosvetni glasnik

Н А У К А И

Н Л С Т А В Л

501

ном употребом своје звучности, отупио; исто тако ј уноси она у цео живот свеже и одушевљене елементе, који не доиуштају да отму маха материјални интереси. Красан је задатак уметностп у оигате, па и поезије на по се. Оиа уздижс мншљење изнад онога што је обично; упознаје нас са светом осећања, мисли и слика; прави пута идеалном полету духа. Разнолики су и облици, у којима се огледа радња песиичка, и пространо је иоље поезије. На располоагењу су јој: обиље дела и облика епских, драмска срества којима се изазива сажаљење и страх, одушевљени и слатки звуци песме, јачииа изрека пуних мисли, снага говорничка, драж и окретност невезанога слога, којим се ирпча, описује и поучава. Поезија црпе за себе градиво из света спољашњега и унутрашњега, те нам ствара могућност да видимо спољашње предмете са њихове унутрашње стране, по што их изпоси у облицима, који се стварају помоћу посматрања. На тај начин додирује поезија у миого тачака и душевни живот: песничке слике, узете из области мисли, оживљују везу између духа снољашњег чулног света, а осећања и мисли, које су скривеие у тим сликама, везују их за унутрашњи свет. Поезија мама и веџба духовно око да посматра те слике; због савршенога облика песничка се дела лако памте, те се тако њима крепи памћење; обликом и садржином забавља дух и васиитава укус; престављајући догађаје и стања који су променљиви, буди поезија пптересовање, шта више потстиче клонули дух да запази нре свега шта је у опште интересно; износећи на видик у живим сликама бол и веселост, тугу и а;алост, страховања п надања људска изазива и развија осећања саучешћа; дајући израза осећањнма разне врсте и јачиие, које и сами осећамо читајући их, поезцја утиче на ту страну наше прпроде и доприносп, да лако подлежемо осећањима, којима опа даје облик, крепи сродне црте у души човечијој и чини те је она прнјемљивнја за све пдеално и узвишено. У лепој су књижевнотти елементп, који воде идеализму и хуманизму, спојени са елементпма, који су ироизвод средине у којој је оиа ноникла. Отуда је лепа књижевност производ и огледало народног генија. Неговати лепу књижевност дужност је коју нам налаже нагон одржања народне заједнице; њена обнова после периода зачмалости и угледање на туђе узоре, знак је народног препорођаја. Грцима су Омирове, а Римљанима Виргилиј еве и Хораци.јеве песме биле непресушни извор родољубља; Данте и његовн иоследници развили су код Италијанаца националну свест, коју им не могаше дати њихово политичко и друштвено уређење; сред-

њевековна поезија, која је тек била пронађена, давала је храие одушевљењу у ратовима за ослобођење". Са свим је разумљнво, кад се има на уму овај и овакав значај изучавања народпе књижевностн, што се овај предмет сматра као круна наставе пз матерњег језика и гато се граматици даје споредно место. Књижевним се образовањем, ако се оно правилно изводи, поставља темељ свему хуманом развићу, без којега нема правог образовања. „И за то наставници матерњег језика — вели В. Острогорска — треба да постављају основе за ово литерарно образовање јога од најмлађих разреда, кад душа у ученика, још недовољно ојачала да схвата сува, Формална знања, поглавито живи осећањем н уображавањем. Начин како се ученици у тим разредима васпитавају и правац којнм се упуте утичу потом иа основе карактера кроз цео живот." И ово је тврђење доиста оправдано. За то се у новије доба сво то више тражи, да се читање одабраних дела песпичкнх, уз које би ишла и потребна објашњења и веџбања, иостави као срвдлште целокупној настави матерњег језика и да с<!--сгко њега усредсреде остали му огранци. На овај се начин најбоље може исцрпсти сва корист од изучавања књижевних дела, која доиста нрестављају у многом погледу изврсно научно благо (Т,ећг§и1). Кад се у школп изучавају уметиичке творевине. језиком на виднк изнесене, увек треба тачно разликовати срества од сврхе којој се тежи и двојнтн споредно од главнога. „Школско пзучавање ових творевина, велп АУШгнашц претпоставља извесан апарат, иомоћу којегасе врган п који се састоји из помоћних наука, као гато су: граматика , која објашњава шта је у језику правилно, историја књижевности , која пратн хронолошким редом развиће литерарног стварања, и естетика која истражује уметничке облпке и утврђује начела литерарпе критике. Иоред овпх долазе у овај ред п помоћни списи — коментари, литерарне енциклопедије, актологпје и хрестоматије. Све су ово срества и свако од њих има своју корнст, а поменуте три пауке и своју садржину која пма вредностиза образовање. Граматика је у том погледу достојпо оцењена; историја књшкевности нас упућује да се умемо наћи у множини нојава, којима иоказује везу и правце, онадање и напредовање, естетика иак, служећи се философским аналнзом, тежи да да појма о лепом и узвишеном, несвесно ужнвање претвара у свесно и показује пут стварању песничком. А све три скупа доводе литерарно пзучавање у везу са осталим научним огранцима, услед чега оно постаје дубље и пространије. Али бива да овн помоћни посредници услед неразумевања потисиу на друго место 65*