Prosvetni glasnik

НАУКАИ НАСТАВА

излази и ономе, ко је још политички слеп, та чудновата сила првп пут у пријатном облику и са пуним рукама: светлост и лепота, жељно ишчекивана академска слобода; изглед на одлично стручно образовање и задовољавање свакаврсних жеља за душевном храном иомоћу огромних књижница и многобројних наставника, све га то поздравља из наших дворана. Па зар да ни један зрачак љубави према својој држави, даваоду свих ти добара, не загреје душу дошљакову ? И зар да тај жар не могадне успевати заједно са прошнривањем и наиредовањем стручне образованости, коју треба да понесете нокрај лепих успомена из престонице у вашу ужу домовину, као диван мираз за будући живот. Разуме се, бити образован још не значи бити патриотичан; али има једна врста образованости, која по своме бићу свакако води патриотизму, а то је помоћу развијања државне свести,. после тиме, што ће се поднћи учествовање у државним нословима у опште, а тиме и пре свега у пословима своје сопствене отаџбине. Ми ћемо то образовање назвати иолитичко образовање. И то је поље где свеучилиште, остајући на своме специФичном земљишту, заиста може методски дејствовати у смислу истакнутог задатка. Оно истина не може да створи ни државна чуства ни љубав према отаџбини, али оно може обема спремити земљиште иомоћу нолитичке образованости. За нас лежи у овоме довољно разлога, да ближе приступимо садржини и суштини таквог образовања у овоме свечаноме часу, али се чини, да би оно и само по себи било достојно дубљег проматрања, нарочито са његовог супротничког положаја према природњачком образовању и на њему основаном погледу на свет, који данас влада и који је ударио свој печат и на многе области социјалног живота на измаку нашега века. Пре но што покушамо тако проматрање, добро би било, да се споразумемо о смислу речи „образованост". Образованост није ни знање ни умење, већ је продукт разрађеног знања, а претпоставка методског умења. Њено име долази од „образовати", т. ј. учинити, да материја каква добије облика и циља. Оно што се образује, још је овде неизрађен, несавршен орган наше душе, а образује се да добиЈе способности за уочавање извесне стварности. „Образован" музичар способан је услед свога музичког образовања да запази Факта из света тонова, која здраво уво необразованог и не слути; он има, „духа" за утиске тога чула, услед чега му се отвара свет један, који за хиљаду других не постоји. И то је

511

оно, што свако образовање чини за ону област нашег душевног живота, који се образује или тек буди. Реч „дух" 1 значи основна т. ј. урођена или стечена способност нашег интелекта за разликовање извесннх одсека из скупа нојава, које ми „светом" називамо; према томе можемо рећи и говоримо сваки дан, да се марљивом студијом језика образује или буди дух за језике; занимањем пластичким облицпма дух за облике, правничким односима правннчкн дух итд. Ништа друго, и ни на који други начин образовање и не чини; њиме се пре свега не иостизава никаква хомогена особина, која би по обичном схватању као „опште образовање" превукло целога човека као каквим миришљавим и сјајним лаком. У ствари нема једне, него многих и различитих страиа духа; разликујемо у мало час деФинисаном смислу, тј. толико, колико има односа у свету, што за нас имају понаособ интереса. Црема томе разликујемо сасвим оштро између вештачког, литерарног, философског, филолошког , правничког, природњачког, језиковног итд. образовања, знајући, да се она готово никад не налазе у једном лицу, и да се нри ностојању једног може на друге закључити само под извесним, нарочитим околностима. А кад у животу за некога кажемо да је у опште „образован човек", онда то значи, да је у њега дух образован за оне области, које за нас долазе највише у обзир, где при таком оцењивању нехотице превидимо све оне остале области, које нам се чине као мање важне. Тако још допуштамо, да се сматрају као „образовани* они, који немају ува за музику, ока за сликарство, шта више и они, који немају духа за поезију, али не већ такви који из снова проричу и верују у мађије. А то с тога, што је наше доба веома осетљиво према природњачком необразовању. То није увек тако било, па ни у епохама, које су се с друге које стране одликовале великом културом. Свако време ставља своје захтеве, и онај, који је образован по данашњим појмовима — кад би могуће било очувати његов модел са свима врлинама и манама будућем нараштају — онда би он нашао врло мало милости пред образованим очима будућега нараштаја, али би био поучљив докуменат за културну историју свога доба. Ако је то дакле тако, да се образованост диФеренцира, тиме, што има своје особите претпоставке и дејства према различитим областима душевннх процеса, на којима она развија своје силе, а зарад оштрења или потстнцања духа у ма ком (8тп, езргИ, 8рт1).