Prosvetni glasnik

512

правцу — онда се намеће питање: шта је управо иолитичко образовање'? шта је специфички предмет подитичког духа, ако таквог има? Свет, у коме живимо, не састоји се из скупа дблом живих, делом мртвих појединих створова, који се у њему надазе; било би тако, кад не би бидо људи. Али човек, од како је човек — од кад је он то, немогуће је доказати и за иас иредевантпо — живи и ради као о г \ п о X I г гх д »' (но мудрој изреци Аристотедовој); и он је у току небројених стодећа исиуњавао свет продуктима свога социјадног инстинкта. Он га је запремно социјадним организмима раздичите врсте, парочито оним, које иодитичким тедима зовемо н која највећу удогу играју у практичном животу човечанства. Та су теда суштаствена и имају стварности, ма да нису опипљива; огромни издиви снаге проистичу из њих и њихово унутарње стање утиче најосетније на бдагостање иди несрећу појединца; они живе, расту и продазе по њиховим особеним погодбама и законпма; она су сама себи сврха, као све у природи. Јер и држава је једап део и организам у природи — која сигурно да није исцрпљена у она стара „три царства", него обухвата још и „царство човека" са свим оним, што је њему својствено, ако је, да се под нојмом „природа" разуме апстрактна садржина свега онога, што је наивно ностадо и постоји, на супрот ономе, што је произвољно створено. У кодико нам се дакде показује свет, у чијој се средини надазимо са нашим јадом и радом, нашим интересима и судбама, исиуњен дејствима и противдејствима оних наведених реадних иолитичких потенца, у толико говоримо о „нолитичком свету" као о једном веома важном делу свекодикога — света. Ко за појаве тога света има оштро око, томе нршшсујемо да има подитичкога духа. Исти се јавља, било да је насдеђен или стечен, у најразличнијцм ступњима, у широким слојевима нростога народа нема га никако или се јавља рудиментеран. Политички сленац нема за социјалне појаве у отппте ни какву моћ запажања ; а нарочито на место органских бића, која иснуњавају политнчки сват, он види само празан простор, а ако је њихово име донрдо до њега, то он под њим разуме збир појединих дичности иди комад земље, на кратко оно, што је оиипљиво и с тога једино, што је његовом иојмању пристуначно. „Општина" којој припада, значи за њега дичности, које он у њој дично познаје, или општинско земљиште ; а политички се дух нробуди тек способношћу, даиза обојега види нешто треће, битно друкчије, ади не мање стварно,

и да га, ма и сасвим незнано, разликуЈе од оних опипљавпх објеката (дичности и земљишта). Једном пробуђен, погдед се изоштрава и навикава на схватање финијих едемената наше окодине, на опажање њених особених животних издива и погодаба развића. Даљим веџбањем, а под подесним приликама, оружа се око и оепособљава се, да прозре унутарњи склоп политичких тела као каквим микроскопом. И ту сад иочиње политичко образовање. Оно се оснива на сазнању стеченом с помоћу изоштреног полнтичког духа, ади се не састоји никако из суме знања о социјалним Фактима, па ма та сума била ма колико ведика, већ у интелектуално разрађеном њихном ироизводу. Ирема томе полгггичко се образовање иреставља, аналого сваком другом, а нарочито и природњачком, као увиђање везе тих соцнијалних Факата. Јер и овде је као и на сваком другом пољу људских сазнања стало до тога, да се открију узрочне везе, које се могу сазнати једино методсвим посматрањем стварних процеса; посматрањем, које разуме се има на овом пољу својих особитих тешкоћа, прво због трансцендентне природе њених објеката, затим због немогућности, да се појаве експериментом изодишу, пајзад због ведиког размака у времену између узрока и дејства. Мање државе, као на пр. Швајцарски кантони, јесу зато особито ноучљиви објекти за подитичко посматрање усдед мадог простора на коме се тамо кодо државних сида крћее у брзој наизменици дејства и противдејства. Ади при свем томе, подитичко се образовање не може стећи једино статистичким посматрањем онога, што нам Је у садашњости дато. Ма кодико да се какво дато политичко стање чини као просто и прозрачно, ииак оно се може разумети и у погледу на његово будуће развиће оценити тек на основу његове прошлости. Тек нас историја учи из каквих је узрока каква данашња иолитичка појава произашла, какве је природе и моћи и какав се ток може очекивати; закон о одржању и трансФормацији сила важи и у нолитичком свету. Зато је историја, као што је то оиште познато, велика учитељица у подитичким стварима, јер она на супрот простој читуљи прошдих догађаја не записује их само, него их из предпрошлих објашњава и тако открива природу, јачину и правац постојећих политичких сила. Према томе излази, да је историско образовање претиоставка и најбољи део самог политичког образовања ; али се оно с овим последњим никако не покдапа, јер ми морамо од подитички образованог човека, очекивати и захтевати, да има извесно фино чуство — које може стећи једино сдободним и оштрим посматрањем садашњости — које ће га сачувати