Prosvetni glasnik

513

од погрешних историских анадогиЈа и научити га, да јасно раздикује остатке прогадости и пдодне клице будућности. Из реченога биће јасно, зашто сваки политички образован човек мора пмати две особине — које између остадих као нарочито карактеристичне издвајам — које су само њему својствене. Једна се односи на оцен.ивањс давно-минудих времена и њиховог стања. Само онај, који је подитички образован има способности и накдоњен је, да их оцени по њиховом сопственом мериду, да. за социјадне продукте сваког доба тражи основа и оиравдања у подптичким и социјадним претпоставкама самог тог времена; док међутим необразовани нехотице преноси на све меридо садашњости и тиме додачи до оног потцењивања ирошдог стања, а прекомерног уздизања садашњостн, што редовно прати подитичку необразованост. Такав ће подитнчки необразован човек појаве, као што су на пр. ропство и деспотско уређење породице у староме веку, за тим гоњење хришћана и стадешко уређење античког друштва, средовековне војне Римљана, божји судови и закдетве, кудук, племићске привилегије и задружни деспотизам, на црквеном земљишту целибат, калуђерство и гоњење верских клеветника, истина већином оштро кудити, али их неће иикад појмити. Међутим политички образовани рећи ће себи, оно, што је некада у своме добу имало трајашности, сталности и свога дејства, то мора да је имало под Датим околностима и свога основа; он можда неће бити у стању да тај разлог открије, али ће бити накдоњен да га иретпостави и потражи, нехотице руковођен оном речи Хегедовом: „све што је стварно и паметно је;" он ће с тога према историским Фактима бити веома уздржљив у политичкој оценп њихове вредности, свестан истине, што је опет само њему својствено, да ће будућа нокољења просечних људи на^и међу хваљеним тековинама и установама нашега доба довољно неправеднога, наопакога и смешнога, те да на нас излију њихов подсмех из пуног крчага њиховог неразумевања. Политичко образовање обухвата дакле способност, да будемо праведни према прошлости. Ади као много значајнија но ова, чини ми се друга једна страна тако образованог духа. Подитички образован човек има свести и разума за „политичку неопходност" и за „подитичке немогућности." Та је свест у великом степену симптоматична. Она произдази само но себи из свести о каузалним везама, које владају појавама подитичкога света истом нужношћу, као што то чине тако звани природни закони над променама у механичном свету;

а што се међу овим последњим неке могу нодвргиути егзакгном рачуну, то није зато, што је узрочна веза између њих јача, иди да су дејства нужнпје последице њених узрока, него зато, што се помоћу наших човечанских — ограничених средстава, њихне редативно просте претпоставке могу тачно пзмерити и иотпуно проникнути, док то нпкад није сдучај код несравњиво финијих и замршенијих морално-политичких појава. Ади ко је навикао свој поглед на њихно посматрање, тај је научио да види, како су и полнтичке промене ио њиховој могућностн и њнховом начину дејства најстроже условљене постојећим стањем ствари, из кога произдазе и на које треба да дејствују; да су с тога њихова наступања и успеси свакојако ирорачуиљиве нојаве, истина, из наведених разлога, не тачно и апсолутно прорачунљиве, пего само прнбдижно и по вероватноћи — рачун је вероватноће, на чијем правидном руковању почпва цела практична државна вештина. Такав човек види у толико јасније, у колико је дубље ироникао у иосматрању иолитичких појава и опазио, како је у њима .условљено и ограничено поље онога, по општем мишљењу слободнога утицаја нојединих личности, и управо, како мало може да „учини" и најмоћнији у држави. Истина је импулс личности сналша чињеница у политичким као и у свима човечанским стварима; али он дејствује само у мери датих окодности, у кодико је из ових израстао, а утиче у нравцу сида које постоје на образовање спремљене будућностн. Такт за оио, што је подитички могућно, прва је особина државникова; онозиција против нолитичкп неопходпога, његова највећа заблуда. Држати све за могуће, нпшта као немогуће, али и ништа као нужно, јесте код. свакога необмањив знак политичке необразованости. Забдуда, као да се све оно, што је по себи депо и вредно да се пожеди, ^оже у државним стварима у свако доба п „учинити," само 'кад би хтеди т. зв. „меродавнн Фактори" да увиде и да се оддуче, та заблуда чини широку поддогу простачке политичке мудрости. Само не треба мислити, да се такво схватање политичке вештине ограничава на кругове најпростијег грађанства. Који је обим та заблуда освојпла и коју је удогу ирема томе играла,, показује баш последња стотина година. За потврду тога нека су само једном речју споменути декрети француског народног конвента, чији су чланови без сумње морали сматрати као могуће оно, што су законском сидом заповедади; затим подитички експерименти веома угледних државника и политичких тела средње Европе у цвету политичког доктринаризма; и зар најзад нисмо још у нашим данима из далека посматралн како је у свој збиљи учињен