Prosvetni glasnik

КОВЧБЖИЋ

585

има техничкпх школа за девојке. На универсихету слуша италијанска депојка обично лепе науке, Фидософију или Математику. Девојке највише походе университете у Турину. Падови, Болоаи и Пизи, дакле северне университете, јер у северној Италији женско образовање је напредније, услед немачкога утицаја, него средње и јужне Италије. Врло мало има девојака, које уче медицину, јер у том погледу влада у Италији и међу самим женама јака предрасуда; а још мање их има, које уче иравне науке. Закон, са својом укоченом сухопарношћу, и одвратност судских поступака не привлаче женски дух довољно ни у којој земљи. Па инак је, пре неког времена једна млада дама, из Пинерола у Пијемонту, проглашена у Турину за адвоката; али удружење правозаступника у Турину пе хтеде је примити, те она не могаше да врши свој позив. Тако је и са женским лекарима у Италији. Према томе је академски степен са свим бескорисна диплома за оне, које су свршиле правне науке или медицину, пошто оне немају права, које имају мушки. Напротив девојка, која је положила докторат из језика, Филосоч>ије или Математике, може својом дипломом добнти учитељство па којој вишој школи. Од 1882. године постоје, поред университета, два нова завода, која су готово изједначена с њима, а зову се „8сои1е Зирепоп (И Ма §1б1его ГештшШ«; један је у Рпму, а други у Флоренци. Ученица, која сврши вишу школу прима се у те заводе, где поред учења два нова језика може да изабере једну групу наука из које мора нарочито испит полагати и ако га положп, оспособљава се за учитељицу. Ово би образовање било врло корисно за будуће учитељице, кад би оно било нространије и кад би у тим заводима били бољи учитељи. Али за то су потребна већа средства него што их сад имају ти заводи. Новчана оскудица у Италији смета сваком напретку. Ови учитељски институти не дају сада довољно образовање, а то је штета, јер и у Риму и у Флоренци има много девојака, које би хтеле да се спреме за наставнице средњих школа. Из свега, што је до сада речено, види се, да су женскињу у Италији отворена врата за образовање. Последње четврти овога века настава се много распрострла међу женскињем, и ако има још много да се ради на том, не само од стране власти, него и од стране самога женскиња, њихових родитеља и старалаца, који се плаше већега образовања, да не би изгубили своје домаће послушне посленике. У том погледу највише претерују варошани. И ако у Италији нема нарочитих социјалних класа, ипак аристократија и више грађанство врло ретко дају просветни глдсник 1897. г.

своје кћери у јавне, државне школе, него их шаљу у манастирске школе, или узимљу за њих васпитачице, понајвише Немице пли Енглескиње, и то не само због лакшег учења језика, него и за то, што се италијанске девојке нерадо примају тога посла у нородици, сматрајући тај положај готово као понижење, те се само мало њих одају томе послу. Ваљда нп у једној земљи нема, тако великих противности у васпитању као у Италији. Тако је Талијанка или врло добро васпитана и фино образоваиа, или противно томе незналица и иразноверна. По правилу доста се пажње обраћа на њено васпитање, али њени су интереси од ирироде ограничени, она се радо занима у кући, н с децом, она никако не учесвује у јавним пословима, па и ако је добро васпитана, она лако занемари све своје таленте и своје образовање, чим постане домаћица и мати. А како је то са свим друкчије код Енглескиње и Америчанке, која и после удаје одржава све своје интелектуалне интересе, те је тим способнија да буде другарица и супруга своме мужу. У Италији мало има женских писаца, као што су Матилда Серао, која пише и романе, Ема Пероди, Сињора Л.оди Фебеа и гроФица Л.аре, али само су дела Матилдина првога реда. Има неколико елегантних песника међу њима, а нарочито Ада Негри, која је радила на педагошком пољу и на истраживању старине. Али у опште, жене нису дале до сад ни један рад првога реда; ну то није чудо, јер поменуте даме, изузевши Аду Негри, припадају староме нараштају. Жене, које су добиле ново боље васпитање, нису готово ни имале времена до сад да се радом истакну. Ну не треба ни то заборавити, да се више женско образовање још није распрострло свуда по Италији, и да још не утиче ни добро ни зло на социјални живот народа. „Б. 2. Г. А. И". превео Добривој.

НАПОМЕНЕ ИЗ МЕТОДИКЕ ПЕВАЊА

1. Певању је смер : да облагороди душу, да образује укус, и да иодиже моралне силе. Оно треба да изнесе расположење човечије, било оно радосне или жалосне природе; да оживи и оснажи иатриотске и религиозне осећаје. Пошто ове осећаје треба пробудити још у раним годинама омладине, то је потребно још у првим годинама њенога учења, да учитељ обазриво негује певање. 2. За певање потребни су у првом реду здрави оргапи т. ј. музикални слух и нормални глас. Но и они ученици треба да участвују при часовима 76