Prosvetni glasnik

НАУЕА И НАСТАВА

687

Она ваља да је ироширено и уређено двориште школско. Не може се тачно одредити како ваља да буде ово уређење школске градине. Оно зависи од многих месних пршшка. Ни две шкоде нпсу у истим иридикама, и у истоме подожају према сунцу и на истој каквоћи и величини земљишта. Негде је земљиште окренуто више једној, а негде више другој страни света; негде је више равно, а негде више косо и стрмо; негде је више ђубревито и дрница, а негде више каменито или пескуша, кречњача, смоница или глина; негде је једнога, а негде другога облика; негде је веће, а негде мање, и тако даље. А све ово одвише утиче на уређење самога врта или градине. Зато би у самоме почетку код сваке школе посебице морао да направи цео план, или распоред где ће што да буде, какав прави вештак у овоме послу. Не би било рђаво, кад би то било како стручно лиие или комисија од једнога стручнога лица из министарства народне иривреде п једнога стручнога човека школскога. Ова би комисија имала, према даним приликама и месноме земљишту, да одреди све где ће и како ће што да буде, да то стави на хартију и остави га дотичној школи на извршење. Дотични учитељи би после, уз припомоћ школскога одбора, имали ово да изводе поступно. А докле ово не буде, учитељи би имали сами да изводе, како знају и умеју. У овоме могу потражити савета и помоћи од оних, који им је могу дати. То су не само старији и искуснији другови учитељи и привредници, негојош и више, они, који су се и у књижевности бавили овим питањем. 1 ) Истина је, да се много што шта може после пресађивати и премештати на згодније место, али је много боље, ако се одмах у почетку направи илан, који -се после неће мењати. У школској градини, као и у радионици, није главно оно што ће се урадити и добити, него како се ради и сам рад. У њој ваља да су испуњена у главноме два захтева: научан и ирактичан. По првоме школска градина ваља да има карактер мале ботаничке баште, где ће ученици имати да виде и посматрају очигледно растење и развијање ') У нас је ово питаае највише обрадио г. Петар СтојадиновиК садашњи управник лозног расадника у Топчидеру, а пређе предавач Нољске Привреде у Учитељској ИГколи у Нишу, у својој књизи: Школска башта и њено уреЏње, од које је изишдо и друго издање, много потпуније и боље. У Хрвата је радио на овоме Д. Трстењак. (Впди му ,8ко]8к1 уг4 па веНг« 1 , који се може добити преко сваке књижарнице). Па и Бугари имају о овоме лепо делце, које је изишдо прошдеЈгодиве.

најразличнијих биљака, са свима пријатељима и непријатељима њпховим, са свима сметњама и угодбама за растење и напредовање њихово. По другоме, она ваља да буде скуи свега културнога и најкориснијега биља, школа за гајење њихово и расадник истога за сву околину. И што више учини у оба два ова правца, то ће више добра донети в околпни и народу своме. Нека се упознају млади нараштаји са што више и штетних и корисних биљака своје отаџбине, нека заволе дружбу с њима, и нека им рмдови у градпни и вотњаку буду милији од убиственога нерада, штетне свађе и празнога политизирања, па је за народно добро и срећу учињено довољно! Куда ће се оно што роди и што се нроизведе у школској градпни, то је питање споредно. По нашем мишљењу најбоље би било, да то иде у школску градинску касу и да се одатле набављају алати и новине за школску градину, као; семе, расаднице, гранчице за калемљење итд. По нешто пак може се ставити и самим ученицима на уживање. Нека им је слободно, да, у своје време, окусе род труда свога, те да би га заволели још више! После радова у градини учитељ ваља да пази, да ученици не озебу. Зато би ваљало да их навикава, да се уморни и знојави увек пресвуку, или барем да их чува од промахе. Небројено болести у нашега нароДа долази од овога, па би зато омладину његову ваљало учити, да се овога чува. Највеће добро може да буде највеће зло, ако се само непаметно поступи. Од животиња у школској градини могу се гајити ичеле, свилене бубв, па можда и живина. Али у свему овоме ваља да провејава онај рационалан начин гајења, који треба да се одомаћи и препоручи нашему народу. Ако би ее у овоме поступало исто онако, како народ наш то ради данас, онда га школа не би учила нпчему бољему, и онда би мало смисла имало и радити га. Нека школе буду идеал или углед како ваља уредити кућу и окућпште, те да би се и једно и друго приближивало земаљскоме рају, а учитељи народни апостоли свакога добра и културнога напретка народнога! А материјална срећа и напредак народни доноси собом и напредак умни и морални, а с овим и политички или друштвени. Унапређивање појединаца унапрсђује и народ. Ми се ограничавамо само на ове кратке напомене. А кад радници просветни приступе овоме послу, онда ће им се он показати у свој својој величанствености, па ће им се много што шта и само показати шта и како ваља да раде. Ј. Миодраговић