Prosvetni glasnik

688

ОЦЕНЕ П ПРИКАЗИ

о ц в н е г

Скупљени граматички и полемички списи Ђука Стеф. Караџића. Књига ирва. Државно пздање. Београд Штампарпја Краљевине Србије 1894. 8° стр. XVI. и 224. Цена 3 динара. ( свршетав) Под бројевима IX и X је Вукова подемика о придевима у срп ком језику. У 25. броју С. Новина за 1818. год. — ц — (Павле, каснпје вдадика Пдатон Атанацковић) износи своје мишљење о удвојеноме н у неких придева и именица од тих придева изведених, о чему нема доследности у Мразовића сдовенској граматици. Вук готов, као и увек, да узме реч у свакоме разговору који се тиче чистоте срискога језика и нравописа, одмах се јавља и износи раздоге нротиву свакога удвајања сугдасника у српскоме језику. г ) Одмах посде указује на неке грешке, које је учинио Атанацковић у мадо час поменутоме свом чланчићу у С. Новинама, (меша. обдике гдагода собрати с глаголом собирати), и указује на грешке, које чине српски књижевници незнањем свога језика, а угледањем на граматику грчкога и латинског језика. У исти мах замера Атанацковићу, што употребљава ш. Ово је био почетак лепој п у оно доба реткој полемици о правопису и језику у којој, није било личне препирке, већ научнога и достојанственога расправљања, што је било и у оно доба а и данас доста необична појава у књижевннм нолемикама. Атанацковић је огледао да одбрани своје мишљење о удвојеноме и, а да се одбрани и од замерке за мешање облика глагола собрати с глаголом собирати, али је Вук својим одговором на овај одговор оборио све раздоге Павлове. У иродужењу тога Вукова одговора има доста леиих ствари за свакога, кога интересује наука о облицима српскога језика, и који жели да се упозпа са борбом, која је вођена за реФорму српскога нравоииса. Вук ту говори о прндевима, и о њима говори сада већ много одређеније но у Писменици; дели их на огшсне и присвојне; онисне даље па иридеве који казују како је што и нридеве који казују чије је што, а присвојне на иридеве који казују припадање само једноме лицу и оне, који казују прппадање читавој једној врсти ; у трећу групу ставља оне нридеве, који обликом јДиче па присвојне, а изведени су или од придога (данашњи, тамошњи), Ј ) Вук се свега.-увек доследно|држао, па чак и у страним језидима. Види члаиак Јована Ђорђевића »Један дан с Вуком" у Б. Колу, за ову годину,]_бр. 39. и 40.

П Р Н К А 3 Ћ

или од гдагола (куповни, текући) — одредбе које у гдавноме могу и данас остати. Раздику у двојаким облицима код придева (сада одређени и неодређени вид) уочава и већ правилно разликује постанак пунога облика (одређени вид), само што још не даје нарочите термине овим двојаким облицима једнога истога придева, а ништа не говори и о неједнакој деклинацији ових обдика. Исто тако указује на раздику пуних н сдабих обдика у неким зависним падежима код дичних заменица и правидно, и ако не и сасвим потпуно, објашњава употребу сдабих облика. Даље Вук, говорећи о облику придева сриски, указује на једначење неједнаких сугласника по звучности. За самогласно р мисли, да би га ваљало писати сг — рг ; није противан ни Атанацковића знаку р' — р са апострофом, само му се чини да је први начин обележавања самогласника р нодеспији. Не пристаје више, као што је пређе и сам захтевао, да се х у српскоме иравопису задржи. Држећи се начела, да је само она буквица савршена, укојој има толико простих сдова, колико у језику гласова, противан је Атанацковића буквици у којој нема знакова за гласове ђ, љ, њ и ћ. Нарочито замера што избацује знак за К кога је било још у Србуљама. %ј,3амера му и за погрешан изговор знака гц као шч. Овпм су приказани сви прилози у првој књизи скупљених граматичких и нодемичких списа Вуковнх, а који обухватају време од 1814.—1818. године. У Додатку су шест придога : Азбуко претрес Саве Мркаља и пет Књижевних смесица из С. Новпна. Од ових су од већега интереса за нас Азбукопретрес Мркаља и последња смесица, у којој су примедбе о дативу и аблативу у српскоме језику. Платон Кулаковски и Павић ове примедбе приписују Вуку. Први је приложак у другој књизи, XI по реду у овоме зборнику, Вуков предговор првом издању свога Рјечника. Већ и из оних позива на претплату за Рјечник, можемо по што шта знати о овоме тако знаменитоме посду Букову. Овим предговором Вук нам даје потпуну п верну сдику свога Рјечника. Ту говори о потреби речника н пзноси побуде, са којих се датио овога тако мучнога посла, па после 2 ) У повељи кнеза Дазара, којом поклања многа села манастиру Раваници у Србији, од 1381. године има јћг сјло и цгп> толе оупракћ нл В8нинб псћк. Види: Микдошић Мопитеп1;а 8ег№са, стр. 197.