Prosvetni glasnik

24 ваука и настава

је извесно, да ће се много другојаче понашати у ј њему онај, који га ма и издаље, теориски, буде нознавао, но онај, који не имадне ни појма о свему ономе што га у животу чека. . . Зато ћемо овде, ма и најкраће, пзнети и ове дуашости преко прага школскога, ван школе и како млади учитељи, пионири просветни, носиоди и шириоци свега што је добро, треба да их врше. I Учитељ према цркви Кад се каже црква, не треба да мислите оне зидине, ону зграду у коју се скупљамо на богомољу. Ви треба да мислите ону установу, коју она представља; ваља да мислите веру нашу српску, православну. Сваки народ има своју одлику, свој језик, своју веру и обичаје. И што их више чува, то му је осигуранији опстанак у свету. Што их мање чува, неподобнији је за живот. Вера наша дакле преставља народ наш. Цела је истина, да ми у Шумадији, у слободној Краљевини, не умемо да ценимо важност вере и обичаја народних као што умеју браћа наша ван Краљевине, који су у додиру с туђинштином, и којој прети опасност да се у њу претоне и да их нестане. С тога смо ми и либералнији и, слободио да кажем, немарнији према вери и обичајима народним. А то баш није добро. Ко год лако напушта своје, лако прима туђе, или остаје без ничега. А сутра, не дај Боже, да дође каква најезда, она би нашла отворена врата и готово земљиште за оно семе које она носи.... Зато је дужност умних вођа народних, да ово чувају, и да пазе, да се вера не убија и не омаловажава онде, где она још даје основни правац радњама људским и друштвеним, где још није дошла наука, или она није кадра да је замеии. Вера је чувар народни. Она је утеха његова у невољи. Она је нада за све што он жели. Ваља да смо дакле далеко од онога, да нам „због Николе омрзне н Свети Никола." Ако свештеника има свакојаких, ми не смемо да омрзнемо и на оно чему су они позвани да служе. То би било исто тако, као кад би свештеници мрзели на просвету зато, што у њиноме селу није добар учитељ. Учитељ има извесне дужности према цркви и у школи. Он је позван да обучава децу у вери : да се крсте, моле Богу, да знају коме се моле, коме имају да захваљују и за шта. А у старијим разредима већ има да их упознаје с нашом вером и науком Христовом, црквом, њеним разним облицима, обредима и празницима. Од свега овога учитељ не мора никад одређивати много; али што

одабере, ваља да обради што лепше и да то што више приоие за срце дечије. Даље, он има да обучава децу и црквеноме певању. И овде не треба да узима много; него мало, али да обради лепо. Боље је, да деца изиђу само с две три лепе песме пред свет у цркви, но с целим одговарањем на литургији, а тако, да уши пара, и да и сељаци виде да не ваља. И читање апостола радост је и родитељима и деци, само ако учитељ припази да им омили, и не буде под морање, него ко воли. И овде учитељ ваља да обрати велику пажњу на естетичну страну. Што више лепоте^ више' утицаја на срце. Најпосле учитељ и сам има да пева и да помаже свештенику у цркви. Ја сам вазда био за то, и сада јавно исповедам, да учптељи не треба да морају ово да чипе; јер онда долазе иод власт свештеникову, и онда се јављају недогледне неприличне п штетне сцене и распре измеђ ова два просветника. Ваља примити начело, да свештенику припада црква, а учитељу школа. Учитељ се јавља у цркви као грађанин и као иомоАник свештенику, а никако као клисар или црквењак. А према приликама нашим, где свештеници по селима не могу сами вршити богослужење, учитељ ваља и да може и да хоКе да му помогне. 1 ) Кад буде више свештеника, кад буде више школованих људи и наша се села групишу, те се могну састављати и певачке дружине, онда се учитељи могу и ослободити ове дужности; јер ово неминовно тражи и природа њиховога посла. Иевање црквено, као што је познато, тражи велико напрезање груди, грла и плућа. 11а онај, који ове органе напреже сваки дан, право је, да их недељом и празником одмори. И ходом у цркву, и стојањем тамо, и целим понашањем и говором учитељ ваља да покаже, да високо поштује оно место у које иде, а преко овога и оно нешто рад чега долазимо овде, а што не видимо. Ово ваља и од ученика да тражи. Све ваља да иде тихо и благо, мирно и с љубављу. Никакве љутње, а још мање свађе, претње и других непристојних ствари.*) Ако се и деси што за неодобравање и укор, то се може исправити после, у школи, а никако онде у цркви. У цркви ваља да ') Еодико је ово потребно учитељима, нека се види и из овога. Колико је год иолаба дошло из Ст. Србије и Маћедоније, да им се пошље, ко за учитеља. у свакој је готово стајало, да тај уме и да пева у цркви. У наше браће преко Саве и Дунава ово се објављује и у стечајима. Па и у нашим селима, кад би их питали којега учитеља воле: или онога што уме да пева у цркви или онога што не уме, извесно би свуда пао избор на онога првога. 2 ) Нису ретки случајеви, да учитељи у цркви грде и псују децу, иа, богме, да пукне и који шамар. Онда збогом побожности на обадве стране ! •