Prosvetni glasnik

11АСТАВА

она парочито негује а остали умни правци да се занемаре. Лсонардо да Ђинчи добио је одлично и разноврсно образовање; он се занимао: математиком, језидима, историјом, анатомијом, музиком, цртао је, писао, рачунао, био је одличан нлнвач, храбар јахач, јак борац са сабљом, вешт и задубљен посматрач природних нојава. Ова разноврсна заниман>а ни мадо му нису сметала да постане првостепени уметник — живописац, и да обесмрти својо име изванредним сликама. У осталом, и ./1еонардо је био унеколико разбацан у своме раду; у једном пнсму сам он пише да је у њему седело десет људи: скулптор, живописац, музичар, математичар, управник друштвених радова итд. Образац разностраног а у исто време и концентрисаног ума представља нам његов великп сувременик јАнџело, о коме се вели, да је био „човек са четир1цдуше:" — скулптор,јкивописац, архитекта и песннк. Али је несумњиво, да

је у три разне уметностп оставио три најбоља производа у свету: „Страшни суд", „Мојсеја" н „Купатило Св. Петра". У опште, идеал педагога у овом нитању кога посматрамо, није хитна, па ма и ндеална једностраност, него разнолики, према узрасту, умни интерес, нз кога се одваја један јачи и нлоднији правац или способност, који преовлађује над другим душевним радњама. Умна једностраност је неизбежна, али се она мора умеравати озбиљним васпитањем, иначе ће психичка равнотежа бити унакажена; од детета постаће човек, који ће друкчнјим мерилом оцењивати иојаве у друштвеном животу. Да тога не буде, треба да се постара васпитач, којн треба да је добро познат за законима умног развића деце. Ова распраиа је прилог за такво унознавање дечјег умног развнћа. С руског превео Мих. М. СтевановиК учитељ.

0 Ц Е Н В И Г ј Охш 1 ;е8ег. 1,е МопЛе 81иие еШЈев роПИ чиек е1 НМегаггеб. Г)еих1ете есШЈоп гетие е! аи§теп!ее. Рапз1897. Стр. XXII. 344. Г. Луј ,1еже проФесор у Со11е§е (1е Ггапсе-у, љубитељ словенских језика публиковао је друго, прегледано и умножено издање свог дела 1,е Моп<1е 81ате (Словенски свет) које је угледало свет у првом издању 1873. године. У писцу се пробудила жеља за словенским језицима првп пут 1863. године, за времена пол>ског устанка и да бн изучио словенске језике, путовао је по словенским земљама а од словенских престоница прво је посетио Праг 1864. године и сам каже: „У Прагу сам осетио како куца срце у словепске Чешке, чуо сам роптања словенских племена са нлавог Дунава, Карпатских жупа и Балкаиских клисура". Тада је увидео: „да је вредно посветити цео свој живот изучакању словенских језика". Нрви су му радови Езза! зиг 1ез аро1геб з1а\ т е8 е! 1а сопд егзшп (1сб 81ауез аи сћпбИашзте н Сгоп1(1ие сШе (1е Кев1ог, превод са рускословенског језика. Последњи му је рад био теза у Факултету књижевности, 1866.године. Тада му замерао проФесор Е§§ег, родом из Елсаса, што уздпже Словене на штету Немаца ! Ну, хуманиста Г,ес1егс, тадањи декан ба-

П Р Н К Д 3 и

дрио га је речма: „А, господине, вн учите словенски. У томе ае ништа не разумем, али волим Словене прво с тога што говоре добро Француски, а друго што не воле Немце. У Словена има наученика, знам, одличних. Има међу њима. некн ШаФарик, не зиам добро шго је писао, али знам да је врло учен". У то доба штампао је Леже и ћа Воћете — Чешка. Из овога се внди да су до 1870. године Французи слабо познавали Словене. 1'одине 1867. не могући посетити етнографску изложбу у Москви, јер се у Француском Министарству просвете мислило да се нема шта научити од Руса, посетио је г. Доже на познв владике Штросмајера, Загреб, Хрватску, Славонију, Нови Сад „где га у мало Андрашијева нолиција није ухапсила" по том Београд п Праг. После овога Леже је писао по Француским часописима о јужиим Словенима. Немачка, а нарочпто аустријска штампа ошгро је осуђивала те чланке, шта више сами Пољаци због Руса омрзли су билн и јужне Словене, који су увек нагињалн Русима, те тако и учени Пољак Клачко написа чланак у Ке\ ие г1ев (1еих Моп(1ез у комеј! 1 побијао тврђења у Лежеовим чланцима и тврдио: „да су Словенц у Аустрији беднпци, који живе за инат Немаца." Ови чланци пољских „мухаџира" у 13*