Prosvetni glasnik
260 плука и
Иди: при тежини од 24 кгр. 16'5 26'0 574 „ 31 „ 16-1 84-0 49-9 л 40 „ 15-4 36-1 48-4 Ако те бројеве упоредимо с бројевима, које смо тим истим начином добиди из података о храни наше школске деце, онда излази, да је за 24 сахата извело иросечно: дете I. разр. од 20 кгр. теж. 1116*85 кал. (С) „ П. „ „ 23 , „ 1221-48 , „ , III. „ „ 25 ;; „ 1056-76 ;; „ ;; IV. ;; „ 28 „ ;; 1070-98 ;; , Или у продентима калоричне вредности уиотребило је дете за тај еФекат: беланчевине м а с т и угљен-хидрата
У
I.
разр.
7'9 / 0
9-2%
82-9°/,
II.
;;
8-9 „
9-9 ;;
81-2 ;;
;;
III.
;;
10-4 „
12-1 ;;
77-5 ;;
IV.
;;
10-2 „
13-7 „
74-1 ;;
просечно
9-3 ;;
П-2„
78-9 ;;
По овом начину одређивања вредностн нашој храни излази ово: 1. И ако наша деца примају у себе неки извесган вишак угљен-хидрата, који треба да подмири онај мањак у количини унесене беланчевине и масти, ипак дејство тога вишка заостаје иза норме. Број ироизведених калорија код наше деце не одговара оном броју, који је — ирема истраживањима Рубнеровим — најновољнији. 2. И процентуалан утрошак појединих делова хране за, производњу калорија иоказује готово исте оне размере, које и пре налазисмо. И но њему се сасвим јасно види, да наша школска деца добивају у својој хранн сразмерно и сувише мало беланчевиие и масги, а мно1'о угљен-хидрата. Као што видите, сви ови иодаци и сви начини оцене сагласно доказују, да храна наших (јака основне школе у жичком и студенџчком округу ио свом саставу не одговара иотребама детињег тела у томе добу. У њој је мало беланчевине и масти, а много угљен-хидрата, иа у томе јој је најве&а мана. (Наставиће се) . . —
настава
0 ПОСТАНКУ ДУШЕВНИХ ПОЈАВА ИЛИ СТАЊА СВЕСТИ 1 )
Ово је једно од најважнијих и најзанимљивијих питања данашње ПсихологиЈе, о коме, на жалост, философи још ни до сада нису потпуно сугласни. Услед те њихове несугдасности пак ностоје још и сада о томе питању две разлпчне теорије: метафизична и иозитивна. 1. МетаФизична теорија Ова теорија води своје порекло од тако зване Метафизике , а тај онет назив постао је сасвим случајно, или, боље рећи, услед погрешног тумачења једне просге забелешке. Славпи философ старог класичког доба, Арисготело, за кога се каже, да је био зналац свих тада познатих наука, оставио је после себе иет писаних књига. Прве четири имале су нарочите паслове, који су одговарали њиховој уиутрашњој садржини. Тако, на пример, четврта књига имала је наслов: физика , а у њој се говорило о опоме чиме се бави Физика Пета књига пије имала никаквог наслова, него је само на полеђини њеној било забележено: „кгшга која долази иосле физике — та мета та физика Додније философи , кад су стали ироучавати те списе Арнстотелове. протумачили су ту забелешку овако: књига, која етоји над физиком. Таком тумачењу д $ло је новода то, што та књнга говори о идејама. А идеје, по мишљењу ондашњих фнлосоФа, нису приступне ироматрању и опиту, као нешто, што јс натнриродно, ван оннта. Иа за то су и ту књнгу, која говори о таким натприродним, надФизичпим иредметима, назвали Метафизика. Па кад су те идеје иешто натприродно, онда откуда су нам, како смо дошли до њих ? < )не су, по мишљењу тих ФилосоФа, дане нам Богом , оне су урођенс души нашој и ми се рађамо са тим готовим идејама! И тако иостане метафизична теорија о урођеним идејама, као првим душевним појавама, ирвим стањима свести. Иошто та теорија о урођеним идејама није противна духу Христове науке, то хришћански теолози из деле класичне књижевности усвоје ту теорију. А како су опет хришћански теолози, за све време средњега века, били скоро једини иредставници науке, то онп утврде и распростране ту теорију тако, да опа ностане општим веровањем. ') Свест ми ие сматрамо за какву нарочиту снособност душе, као што обично сматрају теодози, на и неки философи. Сиест је, но нашем мишљењу, оишта карактеристика свију душевпих нојава. С тога качати: дувшвни појави или стања свести, то је једпо исто, бар са гледишта позитивне методе.