Prosvetni glasnik

378

ПАУКА И НАСТАВА

мање патње и болова него код човека. Не добијајући ништа готово од природе човек мора с напором, трудом и радом тећи и учпти све оио што животиња доноси собом готово на свет. Тако природа много лакше, са много мање панора одржава биље и животиње пего човека, док човека одржава само сувишком своје снаге, најмањим делом целе својс енергије; отуд за човека нма мпого више непријатељског, пеповољног, деструктивног у природи него за животиње; отуд се човек као луксуз природе одржава само с највећим напорима у најмучнијој борби; он мора да отима и да брани од многобројних непрпјатеља и своју храну и одело и стан, и своје друштво н живот и све своје историјске тековине, кудтуру, цивилизацију, прогрес; отуд тешка, дуга и крвава борба човекова са свима стварима, појавима и сиагама око њега па и са људима, да би одрагао себе и своје људске тековине. Пошто човек има много више потреба него ма која животиња и пошто и са напорима снаге своје никоји човек и никоје друштво не може их све подмирити, то је човек најмање задовољен и задовољан од свих животиња и ствари на земљи; животиња налази у свету све готово што јој треба за живот и више ништа и не тражи те код животиње нема никад оннх болова који настају и развијају се само код човека у напорној борби његовој. И у области човека, међу самим људима, у људском друштву много лакше са миого мање напора и болова одржава се првобитнији, нижи човек, природни човекнего доцнији, вишп, историјски човек; нижи, природни човек имајући само ниже, нриродпе, телесне потребе, лакше их задовољава те се се и лакше одржава од доцнијег, вишег, племенитијег човека, јер ствари у природи, које подмирују ирве и најпрече потребе човека, потребе живота, има много више, достунниЈе су те се и лакше добијају него ствари које подмирују његове доцније, више потребе. Ваздуха и топлоте има свуд, воде више мање па п потребу хране, коју биље добија готову од природе, коју животиње налазе готову, човек подмирује са много мање напора своје снаге него доцније, више потребе својс. Што је човек нижи тим се сама природа више брине за њега, тим се све лакше он одржава; са сваким даљим прогресом човек је све више остављен самом себи, без икакве спољне помоћи и подстрека од природе, тим је човек све више упућен на самог себе, тим је човек човеку све потребнијн и скупљи; хуманост је само једна консквенца тог процеса. Прпрода одрјкава само животињу човека; виши, историјски човек мора сам да се стара да би нодмирио своје доцнпје впше потребе; хуманост, циви-

лизација, прогрес, разум — све је то остављено само човеку и све то човек добија и одржава само великим борбама и напорима, јер природа даје човеку само оно што му је нотребно за одржање његовог нижег, телесног живота. Ирпрода јс пријатељ само човеку животињи али је непријател> вишем, историјском човеку и цивилизацији његовој, коју човек мора да одржава тек неприродним нанрезањем својих снага; против човекова живота раде многе ствари и снаге у природи, против прогреса ума њогова ради све у природи и међу људнма ; сва доцнија своја историјска добра човок мора сам да тражи, тече и отима; те и највише и најскупље добро човеково: дух, разум, свест, човек је отео само по цену скупе казне, што су лепо оличили мити о Ирометеју и Адаму; све што човек има најплеменитије и пајвише, сва наскупоценија добра своја, човек .је морао отети, те добити само нреступом, кривицом. Отуда су ирогрес ума и цивилизације човекове иемили природи и све историјске тековине човекове природа руши на сваком месту и у свако време, где их човек будио не чува највећим напрезањем свих својих снага. А пошто је храна најиреча потреба човекова, коју човек не добија готову од природе и пошто хране мање има и теже се добија од ваздуха, топлоте и воде, пошто је према томе у свима временима у историји највећи део свих људи тропшо пајвећи део све своје снаге и времена на добијањо хране, пошто је борба човекова у историји у оспову борба за храну, за одржање, иошто је та борба све крвавија, животињскија што је човек несавршенији, што је друштво ниже и пошто према томе цео процес прогреса историје човекове иде на то да се што више и лакше добавља храна за све више људи, то је за одржање своје цивилизације и својих скупих историјских тековина човеку увек остајало најмање снаге; као што природа одржава човека само луксузом своје снаге тако човек одржава цивилизацију само луксузом своје снаге; отуд је у свима временима цивилизација појединих парода и времена најмучније одржавана и најлакше пропадала, и друштва и народи враћали се брзо у стање варварског жнвота, док нису прошле опасности или док нови народн нису се довољпо оснажили п сазрели да је могу одржавати. А пошто је целокупна снага човекова, од првог јављања на земљи па кроз сва историјска времена до последњег човека, ма колика да је, ипак само једна одређена ограничена количина, то човек све даљим животом својим кроз историју све више троши н губи од те ограничене своје снаге, све му мање остаје луксузно снаге да би одрзкао своју цивилизацнју и прогрес ума и ра-