Prosvetni glasnik

4«*

НАГКЛ И НАСТАВА

зума свог, иошто ће Му општа снага постојати сне слабпја, те се на послетку мора опет вратити оном стању изкога је изишао и потекао — прнродном, животињском стању. А пошто само виши историјски човек радп дивилизацпју н прогрес ума, пошто само он тече она узвишена, пдеменита, скупа историјска добра човекова а не нижи животињски човек, човек типа, рода људског, то што је виши човек, што су вшпа добра за која се он борн, то све више осећа бодова и свс више бодове осећа, са све више бола мора добијати и одржавати оно што му треба; што је нилш човек он све мање осећа бола, бодови су му све пижн те и пролазнији и са све мање бола задовољава своје ниже, природне иотребе. Нижи, чулни човек брзо се нађе у животу, брзо и лако иде својим одређеним правцем у животу, лако задовољава својо ниже чулие потребе, бдижи му је смер који има да достигне, нижа му је висина на коју има да со понне и лако се задовољи н засити оинм што му ирпрода и његово друштво дају и не тражи ништа више; отуд само за нижег човека има среће на земљи. За вишег, племенитијег човека дубљо душе ц вншег духа нема ништа готово и спремљеио у свету; он мора дуго лутати и крваво се борити док не прокрчн себи свој нут иправац; ои много теже и ређе задовољава своје више потребе те врло ретко умпре задовољан п засићен; па његовом путу има много више ирепона и сметњи, он осгаје увек даље од својих идеалних смерова, те су и његови боловн много трајннји н дубљи него болови нижег човека. И пошто се до највишег и најскунљег добра, до свести, долази само кроз највећи број највиших болова, пошто се свест само болом одржава и постиче, то са све вишом свешћу расте и висина бола и туге; све више и све виших болова треба да би се све виша свест човекова могла одржати; као што је бол живота пробудио и постакао свест човекову, тако ће је некада бол свести о немоћи ума људског бол неразумљивости и уснавати. 11ошто природа раднје и лакше одржава оно што је ниже и простије пего оно што је више и племенитије, то је землјин свст идеадан само за камење, савршен само за биље и животиње, добар и леп само за нижег, животињског човека, горак за онога који дубоко осећа, неразумљив за оне који мисле. И за развитак вишег човека, нотнуие, савршене личности има много мање услова и у самој природи те само ретко и само у иојединим крајевима земље достиже ои до више мање потпуног развнтка. Пошто се нижи, телесни, чулни човек много лакше одржава него виши племенитији човек од

379

духа, то се и чисто тедесни органи у организму човекову дакше одржавају него органи који служе духу; мозак трошн трећнну цедог оксидационог нроцеса тела и петину целокупне масе крви у теду и тиме иетину целе количине хране у њој; мозак и нервни систем лакше се могу повредити и разоритп него другн нижи органи, п губитцн 11 болестн мозга и нервног снстема много се теже накпађују и лече него код нижих оргаиа. И у самом мозгу онн дедови којп су највпше напред н који се најдоцпије развијају, највише п најјаче трпе, док они којп се најраније развијају, који су највише назад, најмање су нодложни ремећењу. И као најсдабији органи мозцк п нсрвнп систем најпре н најлакше се умарају те им највише треба одмора и накнаде у сназп, док првобитнији, нижи органи, срце, стомак, црева, не спавају никад, јер им и не треба одмора. Ио томе човеку треба много внше муке п напрезања за мишљење него за днсање и варење, те се и свесно мпшљење најтеже п одржава од Функција свих остадих органа, те га је најдакше реметити и иокварити од свих других Функција. За духовни рад треба много више напрезања него за тедесни, и духовни рад троши много више од цеде одређене животне снаге једног човека него телеснп рад, који је по томе лакши и пижем човеку и милији него духовни рад; отуд је и мпого више болести услед напорног духовпог рада него усдед телесног; отуд и снага духовног рада много пре осдаби н закржљави, одређени иравац и пут мишљења много се нре забатали и поквари него снага и иравац телесног рада; после дужег прекида много је теже мозгу мислити него другим органима вршити тедесне, пагонске, нриродне Функције. И у обдасти душо људске раније снаге и едементи дакше постају и лакше се одржавају од доцнијих. Тако је осећање много дакше, него мшпљење за које треба напора н труда те је и непријатније од осећања; отуд преставе које имају више везе са осећањима лакше се репродукују и но томе се лакше изазивају н у сну него чисто умне преставе које се брзо губе; мишљење много више троши од опште крви и снаге у телу него осећање те много теже и постаје и одржава се него осећање; отуда је мпого лакше писати за осећање него за ум, и пошто ведика већина људи живи чнсто осећајннм жнвотом то је за њу много дакше и писати него за мањину умних људи; отуда су иесници и уметннци, који раде поглавито за осећање п на њега делују, ближи и разумљивији великој већиии људи него философи и људи од науке, који раде за ум и на њега делују.