Prosvetni glasnik

НАУКА И

стање Срба медицинара на страним университетима, а та чињеница је најмеродавнија. Оо званичшш и (поузданим) приватним извештајима 1 ) било је школске год. 1898|9. Срба из

Краљевинс на медицинским наукама. 1. Иитомаца: а., грађанеког Санитета 15 б., војног „ 18 в., округа, срезова н онштина • • 19 2., 0 свом трошку: а., у Бечу -33 б., , Грацу 12 в., „ Прагу 4 3. 0 страном благодејмњу или о свбм трошку: а., у Петрограду 11 б., „ Москви 7 в., „ Кијеву ■ • • • 3 Свега • • 122

Ако том броју додамо још медицинаре, који се о свом трошку уче у Паризу, Нанси-у, Берлину, Минхену, Вирцбургу, Бону, Лајпцигу, Тибингену Инсбруку, Швајцарској итд., о којима писам могао добити тачпих података — а и њих је бар још 28 онда можемо с поуздањем рећи, да даиас на страним медицинским факултстима уче 150 сриских синова, а то је већ веома знатан број. Таква фреквенција једнога факултета на страни нсосаорно иоказује, да је зсмљи та струка иреко иотрсбна, и да наш будуКи унивсрситет не сме без пе остати. Хрвати су тражили медицииски Факултет у Загребу кад им је број медицинара износио 95, и то — тако рећи — у истој земљи и са малим издацима... Иа што ми оида чекамо ? б., Али апстрахујући од самог бројног стања лекара, свакојако се мора признати, да је и њихова сирема од одлучног значаја по санитетске успехе у земљи, а у томе је велике разлике измођу домаће школе и школовања на страни. Сасвим је прпродно, да нам научиа и практична сирсма страних медицинских факуитета не може дати све оно, што нама треба, па би баш тога ради било веома потребио, да, се постарамо за свој соиствени #акултет. Стране медицинске школе, ма оне биле и иајвеће и најсавршеније, пе обраћаЈу никакву нажњу на здравствене прилике наше земље и на особине нашега народа, па према томе неће нам пикада толико помоћи, колико домаћи медицински Факултет п његови иитомци. То је старо искуство и других народа, а за потврду његову ево неколико примера и из наших прилика. ') Податке о иитомцима добио сам из Саиитетског Одељења мин. у. д. и војног министарства, а остало од г.г. Љуб. М. Костића, Си. Ј. Туромапа и М. Ивковића, медицинара.

ЈКао што и сами знате, наш ђак пође на стран медицински Факултет са веома оскудним и неноузданим знањем онога језика, на коме треба да слуша и учи. Прође махом 2 до 3 године, док се у том толико извежба и усаврши, да колико-толико с друговима може у корак ићи и предавања иратити, али је всћ за то време пропустио најглавнијо теоријске и практичне основе целокуиној Медицини. Еад дође време испиту, он то, истина (кратким репетиторијама и курсевима), гледа да надокнади, али то сврши тако брзо и површно, да му суштина не пређе у крв, те му и не постане својина. И ако и.спите ноложи, у брзо опет заборави све оно што је „на јуриш" научпо, и тога ради рамље онда сваки час у вишим, практичним течајима својих студија, а гдекада баш и у каснијим приликама свога позива. Често се дешава, да то незнање језика маскира незнање самога предмета, па да онда тога ради оцена на исниту испадне много блажија, него код другога. Шта више: има међу страним медицинским Факултетима баш и таквих, који из неких „особитих обзира" (а може бити и рачуна, рецимо због јаче Фреквенције) са странцима — а на првом месту с „оријенталцима" — блажије постуиају, па за љубав њихову чак и законе обилазе или их блажије примењују. С тога није чудо, ако се н.нр. јучсрашњи српски учитељ основних школа без потнуне гпмназијске спреме крене у иноземство да учи Медицпну, иа се доиста за 3—4 године отуда врати са докторском дипломом... или ако млад доктор такве стране школе иокаже у свом каснијем аозиву слабо теоријско знањс и недовољну ирактичну сирему. в., Али и да није тих сметња и певоља, него да наши ђаци на страни исто онако наиредују и да се исто онако оцењују као и опи домаћи, ииак ће сс врло често десптп, да њиховој сиреми недостајс много што-шта, што Ие баш код нас требати. Истина је, да су узроци болести у главноме свугде подједнаки, али се ипак за то не може порећи, да у Етиологији, Патологији, ПроФилакси и Терапији у опште : у свему ономе, што се односи на постање, ток и лечење разних болести — играју знатну улогу раса, народност, начин живота и индивидуалитет. Друкче н. пр. реагира на извесио дејство северни Немац, а друкче Арап; друкче болује и здрави културни Француз у свиленој постељи, а друкче дивљак у пустињи под ведрпм небом; друкче разуме наредбе лекареве Бечлија, а друкче Омољац или Ужичанин ит.д. — па и то ваља у рачун узети. Преглед, испитивање, дозирање, дијета и цео режим болесников мора се индивидуалисати и према нрилпкама удешавати. Другим речима: —