Prosvetni glasnik

577

сраски лекар мора свој материјал и прилике око њега добро иознавати, па ће тек онда успеха имати. Ако га не буде тачно познавао — као што га махом неће познавати, докле год на њему не буде учио — нити ће он разумети свога бодесника и његове прилике, нитн болесник и његова околина њега — н ја мислим, да је баш то узајамно неразумевање један од најобичнијих узрока, за што се наши сељаци туже на лекаре (или их исмевају), а за што опет лекари за своје неуспехе криве сељаке. Декар, који се учио на страни, махом је нашем свету стран и туђ. ма био и син ове земље, а то до некле и јесте. Он није навикао на српског болесника и његове прилике: није га посматрао и проучавао ; није му никад ни прилазио: па кад дође време, да то мора чинити, он се онда држи оног шаблона, што га јо у туђини стекао, па се често љуто превари. Туђ дух, туђ језик, туђе навике и обичаји отуђиле су га и одродиле од његовог народа и створиле између њих за онај низ година, док се школовао. толики јаз, да се ретко кад и опет зближе и разуму — све ако их је невоља на међусобно споразумевање и упутила. За то и не продире утидај и здрава наука лекарска у наш народ, и за то Ие наши сељаци и иоред учених лекара тражити савета и иомопи у лажи-лекара и варалица — све дотле, док се Медицина не буде учила у земљи, дакле на сриском живом и мртвом материјалу; док и Србија не буде имала свој медицински факултет. г., У питању о српском медидинском Факултету важно је још и ово. И болести имају своје географске и етнографске разлике, области и граиице, па и то може бити одсудно за спрему и искуство лекарево. На страним медицинским Факултетима неће увек бити довољно оних случајева болести, које су код нас веома честе, а имаће опет много више других, које се код нас никако и не виђају. Тако н. пр. прође по неколико семестара, да се на ком немачком медицинском Факултету не јави ни један случај наступне грознице, богиња, срдобоље, шуге, струпа или које друге болести, која је тамо веома ретка, иа где би онда Србин медицинар тамо нашао ирилике, да ироучи нарав и ток тих болести, и колико би о њима знања и искуства с таког Факултета у отаџбину понео? У његовој каснијој нракси слабо ће му вредити, што је на Факултетској кдпнпци толико пута виђао и темељно проучио какву необичну болест, илп болест, која је у оним крајевима свакидашња појава, а коју код нас (бар у унутрашњости) можда неће ни видети — рецимо рахитис или енглеску болест — ако није научио и увеасбао оно, што ће му по нашим селима и паланкама сваки час под руку долазити. — Ученик игосвЕтни глаоник 1899. г.

страног медицинс .ког Факултета има прилике, да научи санитетско уређепе, санитетско-иолициске и судско-медицинске одредбе само оне државе, у којој учи, а с нашима се тамо неможе упознати. Кад се с науке кући врати, недостајаће му, дакле, и у томе правцу знања и праксе, и он ће јамачно — бар за ирви мах — отправљати своје дужности по прописима и начину, како их је у туђини отправљао. Све ако касније буде и присиљен, да своје знање и искуство у тој области према одредбама домаћих закона и правилника и допуни, ипак се за дуго неће моћи опростити онога, штојеушколи научио; што му је још тамо у крв прешло. Увек ће се то истицати; увек ће у њему, и против његове воље, то надвлађивати — махом на штету оне дужности, коју буде коднас вршио. На таке случајеве наилазимо сваки дан, и отуда се јављају почешће баш озбиљне неправилности у приватној и јавној пракси наших лекара. Свега тога би, наравно, брзо нестадо, чим би имали свој медицински Факултет. д., 0 медицинском Факултету ваљало би се зарана постарати и с тога, што би то био једини пут, да у многом. чему не зависимо од туђинаца, него да можемо све своје потребе намиривати у земљи. То је тим прече, што се у последње време јављају озбиљпи знаци, који ноказују, да баш тога ради можемо доћи у веома незгодан положај, а ево како. Навала на најчувеније медицинске Факултете у свету тако је јака, да тамошњи меродавни Фактори већ почињу озбиљно вентилисати нитање, како би томе на пут стали, и да већ у томе правцу и неке мере предузимају. Прво им је било, да странце што више одбију, како би својима место очували, па тим нутем су и удариди. Тако н. ир. паришки медицински Факултет већ не прима странце као редовне слушаоце; 1 ) Аустрија отежава странцима — нарочито нама — похађање својих медицинских Факудтета тиме, што поред исиита зредости тражи још и доказ, да је абитуријенат и грчки језик учио и полагао, а Немци сузбијају навалу странаца на своје медицинске Факултете на тај начин, што их и не пуштају да подажу државне испите, него само докторат, који слабо вреди. Ако тако пође и даље — а сва је нридика да ће то бити — онда нам се може скорим десити, да наше матуранте одбију баш од оних медицинских Факултета, у које ми очи упиремо, и рад којих никако не пристајемо да свој домаћи иодигнемо, на да нас потисну онамо, куд би они хтели. То би, наравно, било за нас велика невоља, па баш тога ради требало бп све снаге уложити, да што пре подмиримо и ту потребу *) И Веч је о тој мери већ расправљао, те изгледа, да је одлука о томе само иитан.е времена.