Prosvetni glasnik

580

НАУКА И НАСТАВА

Живот шкодски пружа сиаког дана многе ирилико да се у ученика ојача осећај иризнавања туђих права, да се покаже поштовање према старијима и старешинама и да се на делу поуче учтивости, коју су оиц дужаи нарочито показати према ученицама. И за ноуке о леном нонашању, као и за све друго, вреди више оио што се чини ного оно што се говорн. Грам рада вреди више него килограм саветовања. 84. Греши ко рачуна на побуде, које деца нису у стању јасно да схвате. — Апстрактна теолошка начела но могу имати велике вредности код деце. Ни Формално издагање верских истина деца не могу разумети, а кад их не могу јасно схватити, онда их не треба ни узимати као иобуде. Дете које се прави да пешто осећа што у самој ствари не осећа, несуињиво ће се васпитати да постане претваралицом. Истицање оннх начела која деци не могу дати јасне појмове о дужностима, само ће ослабити ону снагу коју истина треба да има. Песталоције вели: „Децом се не мо;ке унрављати, рачунајући на њихову савест, јер она код њих није још развијена. Симпатију треба поступно да замењује појам о дужности, и од лепих осећања децу треба водити ка моралним начелима. У деце је симпатија најјача побуда". 85. Греши ко наводи дете на нечасност, допуштајући му да само о себи подноси извештаје. — У шкодама, у којима се воде белешке ученичког успеха и рада, где, дакле, подожај учеников у разреду н добро мишљење његових родитеља о њему зависи од месечних оцена што их учитељ даје о његовом раду и владању, у таким је школама опасно допуштати да дете само о себи подноси извештаје. Има, истина, ученика који се неће дати навесги ни на што нечасно да би само напредовали, ади их има и таквих који ће што и покушати, те је с тога онасно и доводити их у такав положај, као да се хоће нечасност да награди. У деце, која пролазе добро са својих оцена које не засдузкују, затунљује се морадно осећање, а појачава се тежња да иостану нечасна. А честито дете које види да се варадица награђује, губи веру у правду и поштење, па онда губи и вољу да их врши. Жадосно је то кад дете у својим раним годинама стече уверење да се нанредовање у животу често везује за нечасна деда. Ако учитељев рад на оцењивању ученичком не може бити потпуно тачан и поуздан, боље је напустити и само оцењивање.

86. Греши ко ученицима допушта само да указују на оно што не ваља. — Ако учитељ позове ученике да кажу своје мишљење о послу кога свога друга, он обично захтева да покажу рђаве стране које они могу да пронађу. Они тада износе грешке у језпку, правопису, саставу, у знацима итд. На овај се начин природно развија у деце тежња за критиковањем, и вероватно је да је ово много допринедо што је данас код многих одрасдих овај дух истраживања туђих грешака придично развијен. С тога учнтељ треба сваком згодном прилпком да покаже, и своје ученике да пусти да пронађу, и оно што јелено у послу својих другова. Они ће умети тада дако да истакну добре стране у читању, у саставу,'у цртању итд. неких својих другова, као што указују на ружне радове других, само ако се на то упућују. Утицај оваког васпитавања биће много бољи, и поразум и по морад ученички, него онај који горе поменусмо. 87. Греши ко пропушта згодне прилике за морално васпитање што их пружа дечје игралиште. — Учитељ може својим учеиицима да да многу лепу моралну поуку иа дечјем игралишту. Ту могу и мушкарци и девојчице да се науче: да иоразе храбро сносе, да, нобеђени, духом не кдону, да виде како уиорна издржљивост доноси успеха, да свпкну да буду брзн на одлуку и увек спремни да је и изврше, да умеју своје силе тако напрегнути како ће своје намере постићи, даумеју отриети и увреде а да се не наљуте, да се не служе нечасним средствима према свом противнику, једном речју, да се науче да буду часни такмаци у овој борби на игралишту, која је у многоме чему слична потоњој борби за живот. А многа ^ће се згодна придика за оваке поуке пронустити ако наставник у ученичким играма и сам не суделује или их бар с љубављу не прати. 88. Греши ко води надзор над децом само спољашњим средствима. — Ово се још може чинити најпре с новим разредомили с новим учеником кад нрви пут дође у шкоду. Дисцннлину над учени цима, ред у школи може учитељ постићи оддучним вршењем своје воље, казнама или каквим принудним мерама; али тим средствима не треба ред одржавати. Дисциплина, која се на овај начин одржава, није добра, а нема сумње да таква дисцинлина не може ни добротворно утицати на развијање дечјег карактера, као што то треба да буде. Циљ васпитавања треба да буде, да се деца упуте да умеју сама собом управљати. Никакав други, нижи, циљ не може их