Prosvetni glasnik

НАУКА И

НАСТАВА

681

учинити добрим грађааима нити их оспособити да се свесно сами даље развијају. Закони се не смеју повијати према ћудима појединаца, али ипак за то свако дете треба да је у границама закона слободно и самостално што је могућно више, н да се законима слободно и добровољно покорава. Учитељ треба да у деце пробуди оне побуде које ће их у раду и животу руководити. И у колико дете постаје старије, и тс нобуде треба да се мењају: на место нагона да дође свест о дуашости, тако, да оно што пре осети у себи своју властиту моћ управљања самим собом, као елеменат који је потребан за одређивање његове личне одговорности. 89. Греши ко ученика куди или кажњава за то што „није био добар". — „Ето шта те чека, ако не будега добар", рећи ће који озбиљан учитељ каквом детету које је први пут дошдо у школу, иошто је другог ког свог учепика немилосрдно истукао. „Бијен што није био добар, бијен што није био добар", вршће се по памети детиљој, одјекиваће по његовој осећајној и пробуђеној моралној нрироди. Алп оно пије тиме научило да мрзи оно што не ваља или што је рђаво, оно ће научити да мрзи „да буде добар", јер да нема тога игго се зове „бити добар" не би било батина, Дете овако размишља и то је логично. Ту учитељ иије радио како треба; „доброту" не треба доводити у везу с „казном": казну требу везивати за рђав рад, за зло; зло и казна иду заједно. Дете треба да изнђе из школе с јасним нојмом о томе да свако чињење зла доноси собом казну, која је у томе што слаби карактер, и да то бива и онда, када га нико други сем њега самог, сем његово савести не може казнити. 90. Греши ко кажњава без љубави ка ономе кога кажњава. — Учитељи често постуиају тако, као да им кажњавање ученика чини неко особито задовољство. Други оиет кажњавају кад су љути. У оба ова случаја ученик види јаспо да је учитељ зле воље сирам њега а не спрам опог рђавог дела за које се окривљује. Сасвим је оправдано што је учителз нерасиоложен због учињене кривице, али према ученику он не сме показати никакво друго осећање, до осећање љубави и бриге. Чак и бој ученнка може да се врпш с љубављу. Како је оида особити утицај кажњавања! Хорас Ман прича о једном младом ковачком шегрту, како је казао своме оцу, када сам не умеде да скује комад челика: „удри га, оцо, удри га, ако га ишта очврсне, то ће". Ако учитељ у кажњавању не буде обазрив, казна ће ученика усигурио очврснути и учинити окорелим.

Право кажњавања је ствар узвишеног поверења а изрицање п извршивање казне је озбиљна дужност. Учнтељ управо не може ни осетити ону највећу радост коју му може дати његов наставнички позив, ако он свога најгорега ученика не воли више него онога најбољега. Волети онога ко је добар, то је у неку руку блага врста саможивости, која баш с тога што је блага, није ни мало мање опасна и штетна. Волети пак онога ко је рђав, значи имати у себи несебичне жудње да се ои начини бољим, узвишенијим, истинитијим. С таквом љубављу ирема деци, кажњавање ће одиста иослужнтн своме правом циљу: поправци њиховој. 91. Греши ко од деце очекује одвећ много моралне врлине. — Моралне и неморалне тежње преносе се на децу наслеђем. Отуда не треба ни очекивати да деца, но ирироди својој, буду веома морална; а отуда и морално напредовање дечје мора бити споро. Хтети код деце врло рано развити врлине, значи често развити у њих претварање. То ће их одвести да п сама верују да су боља него што су у самој ствари, а наше и морално и интелектуално нанредовање престаје одмах чим постанемо задовољни самима собом. Прилично је поучне Филозофије у оном разговору што га је једног вечера нека мала девојчица водила са својом мајком. „Славчице, јеси ли данас била добро дете?" ; ,Нисам, мати". „Па јеси ли била рђава?" „Нисам ни то, мати". „Па каква си оида била?" „Па онако осредња". Доброта и ваљаност одраслих неприродна је у деце. Игра њима више приличи него каква Формална смиреност. Природна дечја живахност може бити прави израз њихове скромности. 92. Греши ко одвећ много развија осећајну природу дечју. — Најслабији су они људи који су најосетљивији; ови су у стдњу да плачу над измишљеним невољама, али се њнхови осећаји не могу никад развити у мисли и одлуке и претворити у добра дела. Хиљадама младог женскиња онлакује патње идеалних каракгера о којима чпта но романима, а иије се никад потрудило да учини н најмању жртву од своје стране те да помогне каквом бедннку. Кажу за једну госну да је горко плакала гледајући на позорници неку жалоспу иредставу, а напољу је оставила свог кочијаша, који се смрзао очекујућн је. Она је своје најлонше осећаје излила на нзмишљене беде, а себичност ју је заслепила те је у исто време другоме чинила зло и иевољу. Свако осећање које не ствара у нама у исто доба и одлучну тежњу за радом, некорнсно је и само нас слаби. С тога треба бити веома обазрив