Prosvetni glasnik

582

НАУКА И ВАСТАВЛ

у избору песама и ирича које се малој деци казују. Многе, које изгледају да су добре, често могу бити врло онасне но детињи карактер. Отуда учитељ треба да избегава да младој деци одвећ много истиче оио што се у причама зове „моралЛ У неговању дечје осећајне природе морамо добро разликовати онште изазивање бољих и чистијих осећања од буђења каквог нарочитог осећања ради какве засебите дужности. На нас може утицатн какав диван залазак сунца, каква красиа околина, свпрка, слика, иесма; за нашу духовну природу то је што чист ваздух и здрава храна за нашу физпчку нрироду. Али као год што можемо узети од већ јаку храиу, тако исто можсмо стећи н одвећ јаке осећаје. А претерани развитак једне, па ма и добре стране наше природе, на рачун других наших моћи, руши хармонију нашега бића те нас према томе и слаби. С тога нам се треба брижљиво чувати да се наша осећајна природа не развије впше него што је за живот нотребно. РазвиЈање пак осећања ради какве нарочите дужности још је опасније него ли општи развитак наше осећајне природе, ако само с тим не пде упородо и вршење оне дуашости. 93. Греши ко у деце покреће осећања и мисли, које се односе на много позније дужности— Леност је страшно зло које човека упропашћује. Извршилачка моћ, јака воља, сиособност да човек остварује своје намере : то су најглавнији елементи човечјега карактера, те је према томе то и најглавнији део нашега васпитавања, умнога и моралнога. Леност се може код човека развити-, ако код њега неирестано будимо чиста осећања и лепе мислп а не побрииемо се да он чинц и дела која треба уз то да иду. Цео ток каквог моралног дела јесте: осећање, мисао, одлука, извршење. II ако се увек цео овај круг не заврши, у односу на какву сиецијалну дужносг, карактер се слаби у својим битпим елементима. И кад год се какво дете одлучи да ради оно што треба, а у исто доба и не пристуии и извршењу своје одлуке, оно појачава своју леност и своју нерадљивост, а самом себи ствара тешкоће да какво добро дело уоиште и учини. Та сваки од нас нознаје по кога који се увек само одлучује на нешто и обећава, а реч никад не испуњује. А има их хоји обећавају а и не мисле да то и изврше. Лен човек и извршп три прва корака онога круга : он осети, смисли и одлучи се да учини што, али ие изврши. И ако се сад то уобичаји да за осећањем, мишљењем и одлуком не дође и дело, онда то постане сталном навиком. А како то утиче на карактер ? Слаби савест и вољу, и најзад упропаш-

ћује и све способности нашега осећања, мишљења и одлучивања за што. Отуда је велпка дужпост за учитеља да ученике тако васпита да за њиховим добрим одлукама увек дођу и сама дела. И баш због тога је врло опасно упућивати дете на такве одлуке, које се тичу много познијих дужности, јер се у том међувремену молсе десити хиљаду догађаја којп ће скренуги његову иажњу, разрушитп његово интересовање и спречити извршење његове намере. И што је дете млађе, код њега мора све брже, све непосредније ићи једно за другим његова одлука и њено извршење. А кад се код детета већ створн навика у вршењу моралиих дела, опда је тек треба још постуино учвршћивати покушајима, код којих би било размака у времену међу одлуком и делом. 94. Греши ко допушта да се хотимично погази ма какво правило а да кривац одмах не осети и последице тога. — Знање закона и добровољио покоравање њима јесу основе на којима се уздижу нашн појмови о дужностима у кући, у друштву, према Творцу. Хотимична повреда или неиоштовање ма кога школскога правила или закона, много су штетнији по свом рђавом дејству на сам карактер кривца него ли по буди којим другим последицама. Кад су у питању поуке о поштовању закона, опда су хотимичне повреде и каквог незнатног правила школског, по својим последицаМа, тако псто озбиљне као и повреде ма како важног ког правила. А што су у школи правила то су у држави закони. Свесно омаловажавање правила води ка свесном непоштовању њихову. Неноштовање нравила води непоштовању закона, непоштовање људских закона води непоштовању Божјих закона и непоштовању самога Бога. 95. Греши ко допушта да и најмање грешење постане свесно или уобичајено. — Радом се васпитавамо и дотерујемо. Пробуђеиа савесност чини да знамо шта нам ваља радити; слабост пак наше људске природе доводи нас те чинимо и опо што не би требало да чинимо; воља је ту која одлучује којим ћемо путем ићи. Ако радимо као што треба, воља је победила; а ако што чинимо што не треба, воља је нретрпела нораз. Неколико таквих победа појачаће или нашу вољу или нашу слабост. Свако дело што га дете свесно учини, или му нојачава вољу или његову слабодушност. Учитељ има сваког дана стотину прилика да појачава вољу својих ученика. Узмимо за пример само како деца држе пера. Свако се дете мора поучити како ће да држи руку и држаљку; па ипак по школама мало