Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

583

је деце која перо држе како треба. Сва оиа више мање теже да руку држе иасатице, јер је то најлакши положај за мишиће, пошто они тако мирују, с тога деца у том, природном, положају обично руку и држе. Оиа знају како треба, али не раде како треба. Пустити да мишићи стоје онако како је за њих најугодније значп допустити да воља подлегне. А пеколико ових пораза, па воља ослаби, и ако су ове поразе биле у стварима обичним, у ситницама. Али бага у тим свакидашњим ситиицама и пропада наша воља, и грешење постане нашом навиком. Отуда, колико је год важно да, наставник да својим ученицпма јасне појмове о томе ваља како шта радити и ионашати се, још је важније да пази да они сие то и врше како треба. Врло је опасно развијати у деце јасан нојам о њиховим дужностима а не постарати се уједно да их она и испуњавају. Људи много греше, али не с тога што не знају шта и како треба што радити, него с тога што немају довољно воље да своја убеђења о истинитости чега и остваре. 96. Греши ко одвећ цени природне способности дечје или њихове природне врлине. — Нема сумње да овим особинама дечјим треба одавати достојно признање и награђивати их, а то и бива тиме гато ученици, који их имају, прелазе из разреда <у разред и не кажњавају се. Способности и врлине увек ће нам добро доћи. Али је зло онда кад се ученицима доиугата да се они поносе својим способностима и својим врлинама, као да је то њихова заслуга што их имају. Оно што заслужује наставникову љубав и нохвалу, то су они нанори које деца чине да нешто ураде или да нешто иостпгну. Воља којанас гони да наиредујемо, то је оно што треба ценити н хвалити. На сваком вису, на који нам се у животу ваља попети, стоји ћуп пун злата. И онај ко се часно пење на вис, добиће све већи ћун и све чистнје злато што су теже прилике под којнма се пење, било у иогледу његове умне било мора.лне слабостн. Оно што највише утиче на карактер, то су опа часна напрезања да се што уради или што научи, и то је оно што учитељ треба највише да цени.

ЛАТИНСКА КЈ1АСИЧНА ПРОЗА У СРПСКИМ ПРЕВОДИМА ПРИЛОГ ЗА ХИСТОРИЈУ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НАЦИСАО ј* Мил. Р. Димитријевић. —. ». .— ® (Наставак) Година 1842. она, кад је „Голубица" нод руководством Милоша Светића највећма процвала,

дала нам је пакнаде за оних пет шест нретходних гладних година у својих четири превода из класичне прозе латинске, од којих је један далеко знаменитији од свих својих другова, иревод свих пет књига „Тускуланских Испитивања" [или како преводилац каже: ИспнтанаЈ од Јакова ЖивановиЛа. Човек, који је, као што смо у горњем преводу видели, умео онако класично да упропасти једно од најлепших дела Цицерона ФилозоФа и својим до крајности невештим сгилом и рђавим цепкањем на оном месту, где цеикања никако не сме бити, тај исти хтео је ваљда, да самог себе поправи, да одужи дуг нашој младој књингевиостн, која га је убрајала у ред својих „најбодБихт. иреводиоца" па је превео — цело дело. Али овог пута није прошао добро. Није било вигае оне Матице и оног Летописа, који је своје ступце вољио отварао којекаквим иреводима, само ако је оригинал славан, и Летопис је још пре седам осам година пре изласка овог Живановићевог превода напрасно учинио крај тим злоуиотребама, бар гато се тиче латпнске класичпе нрозе. Но није остало књижевно оружје старих „славеио-сербских" „преводилаца" отупело, и они се латигае — књига. Живановић је штампао популаран Цицеронов спис „Тизспкпае сИзриШмпез", снабдео га повећим „предув г ћдумлеше"-м, у ком говори једнако о Бруту и Цезару (што не приноси никакве олакшице к разумевању самога сниса) и једним табеларним нрегледом јелинских (и латинских) ФилозоФа. Овога пута пак није прошао добро, као што мало пре рекосмо. Онај исти „Пештанско-Буднмскш Скоротеча", који је, као што ћемо доцније видети и сам исте године ире два три броја донео један рђав пример иревођења с латинског, напао је у свом 47. „числу" добро Живановића. Одајући достојну хвалу самом Цицероиовом раду, говорећи о његовој класичности, нропраћа он превод с неколико речи и на крају своје врло мале оцеие завршава да много сажаљева „што је Цицеронт. изашао у сасвимт> славеио-серпскомт. руху". Јаков Живановић одговорио је на то безименом критичару нарочитом књижицом, којом је бранио свој превод, али та је одбрана испод сваке критике. Сувишно би било и само бисмо рад дуљили износећи мисли Живановпћеве, којима је бранио своје гледиште; доста је то, да напоменемо, како је та књига прошла без нкаквог утицаја, а на њу се нико није осврнуо до „Србскш Народнш Л-Истђ " за г. 1843, чнји критичар доста тачно обара све доказе и сва тврђења Живановићева. Накратко критичар Скоротечин изишао је као иобедилац. Ову нотицу додали смо само с тога, да покажемо, како се још тада налазило људи, који су дизали

■