Prosvetni glasnik

584

НАУКА

И НАСТАВА

свој глас против праве плоуиотребе, против тако несмотреног нревођења најленших дела класичне латинске прозе. Види се даље, да је имало људи, који су бранили таке гласове и дизали се за право и лепо превођење, али се најзад још, и то очитије, показује жалосна истина: да ти исти људи, који тако усрдно нападају погрешне иреводе каког Живановића, у нрвим и најближим бројевима својих листова доносе, као што хронолошки преглед показује, радове, о којима ћемо видети, да по вредиости ни најмање не одмичу радовима оних људи, које су нападали. Али да кажемо коју о самом раду! 0 делу оригиналном, вредности и лепотама његовим ми смо већ у неколико речи казали при првом појаву његову у делимичном преводу ис/гог Живановића, а задатак ових врста биће, да нам докажу оно што истнчемо: да је превод Живаповићев од 1842. још гори од његова прва делимична превођења, да је Цицерон заиста изашаоу „сасвим славено-серпском руху", једпом речи: да је нревод „Тускуланских Иснитивања" из нера Живановићева заиста савршено иедостојан, да на челу има име великог Цицерона. У овом свом раду и новом нревођоњу Живановић је само употребио још трипут више таких речи, израза и облика, каки се не примају у српском књижевном језику, служио се таким језичним апаратом, који је савршено иротиван и граматици и синтакси српској, а показао такав стил, који је недостојан и најискуснијег стилног почетника а камо ли узвишеног стилног великана и прослављеног прозаисте. Ми ћемо овај рад прегледати у најбржем карактерном прегледу, што иам налаже и сам циљ рада, а и сама вредност превода, која се на први ноглед може оценити: и то ћемо прегледати ио књигама зарад једног лепог уверења, које ћемо одмах прибавити, и о којем ће нас сам рад савршено уверити, што пак неће бити пикако ласкаво за преподиоца. Увидећемо, да је преводилац с друкчијим расположењем и нажњом преводио разие књпге ових „Испитивања" а тим ће се показати и његев укус а и разумевање лепота у Цицерону. Ред природни наводи нас најпре на преглед ирве књиге, који је из горњих разлога [а њих ћемо и већ смо на свом месту тачније прегледали] бити летимичан. Прва је књига „о нрезренћо смерти" како каже преводилац. Ретком вештином изнео је овде латииски еклектичар све мисли јелинских филозоФа, које се њему биле иознате, о духу и његовој постојаности, па бранећи Платоново мишљење, а доцнпје допуштајући, да је и оиако, како и други мисле, доказивао је да смрт, ако баш није добро — а он верује да јесте — а оно зло да није ни-

како. Тема, коју је он изнео, заиста је достојна расправљања и заслужује најживље интересовање. Није дакле ни чудо што ју је Цицерон, изузев увода, који га је прилично недостојан, изнео на себи својствен — класичан начин. Израда ове књиге далеко је одмакла од осталих четири [једино је иета књига, која јој се приближава лепотом и достојношћуЈ које су истина такође класично израђене, али ни принети јакој стилиој вештиии и нробраној дикцији, којом је прва украшеиа. Може се слободио рећи, да прва, [а донекле и иета] књига „Тускуланских Иснитивања" достојно стоји у реду најдивнијих производа Цш(еронове класичне снаге и може се по извођењу мерити са сваком филозофском расиравом јелинске ФилозоФије, а по стилној леиоти са макојим производом Цицеронове прозе. Међутим наш иреводплац или није разумео Цицерона и његову величпну у овом класичном саставу, или је толико невешт, да га у толико горе нреводи, у колико је он силовитнји ; доста, да је ова прва књига у српском језику тако иреведена да и не личи никако на Цицероново „<1е соМетгепсЈа тог1е". Можда је још један разлог, што се сваком мора показати превод ирве књиге као најрђавији, у томе, што нас ту први пут зачуди и запрепасти крајња стилна невештина и иогрешност у језику, а при прегледу других књига њихово је утицање мање, јер смо на њпх огуглали. Тако је исто и са свима преводима српским! Огромна је веКина њихова тако рђава, да вас ни најгоре аогрегике више не могу да дирају, док превод и најобичније вредности, само нек је мало, врло мало добар, задивљује нас и гони, да му аризнајемо и оне леаоте, које нема. Такав је силан утацај рђавштине! Тога се не треба бојати код Живановићева иревода! Ире ће се човек огрешити, да га навикавши се већ на силне рђавости, мање осуди, но што треба, али никад неће, зато се он постарао, доћи у опасност, да га похвали. Иогрешака против разумевања латинског текста мало има, кад се узме у обзир, да ми при свим досадашњим иреводима пазисмо и пазићемо само на круппе ногрешке [јер ко ће код њих набројати ногрешке против финеса?] а ми само неке износимо, али је стил тако накарађен, да га се не можемо довољно начудити. Мало је износити примере, требало би преиисати целу књигу, па тек онда увидети тежину и истииитост наших речи. Да саопштимо једну малу али характерну онаску ! Неколицина су пре нас узимали из Народне Библиотеке у Београду исту књигу а само су четири прва листа исечена била, осгале смо ми исеклп. Ето вам најбољег доказа, какав је стил Живановићев, који је код нас