Prosvetni glasnik

68

ПРОСВЕТНП ГДАСНИК

6, Шта да радимо Ннје само да ваља да подижемо у својој земљи зстате, и за то опет занатске, индустриске и привредне школе, него цело наше васиитање или образовање народно ваља да иде на то: да се омладина његова васпита У Раду, да се навикне на иосао, на рад, на вредноКу, на иривреду, на иромишљеност и штедњу, на културни и економски живот. Јер само у тим врлинама васпитана омладша може постатн народ, којн ће бити кадар да се култгурно бори с другим народима и да у тој борби победи. Као што видесмо, кретање је већ урођено детету. Оно без кретања не би могл.0 нн да расте ни да се развнја. Ваља само то кретање употребити на корист: на рад, на вежбаље у посдовима. Безброј послова има, које дете може да ради и које треба да ради само зато, да би се вежбало у њпма н навикавало на рад. Оно може: да нешто донесе, принесе, укдони, однесе, оставн, нађе, наместп, баци, нзбрише, иричува н забави бебу, нахрани живину, припази стоку и т. д. Зато су и играчке од неоцењене вредности. То су први другови дечји, безвољни и послушни, с којима се деца не свађају. То су нрве радпе дечје, вољне и произвољне. У љима вежбају руке и прстпће своје, изоштравају вид и дају маха Фантазији својој, те им и дух напредује а упоредо с њим и речник дечји. Зато се слободно може рећи: што више играчака, то боље. Затим мајка ваља полако да даје детету п озбиљније послове: да јој помаже н радн у кући што год може. Ово не треба да буду тешки послови. Али, што год дете може, од њега треба тражити да ради. Деца ово и воле. Њихово је мешање и „сметање" мајци или коме другоме довољно познато. Ваља се само корнстовати том добром вољом, употребити тај нагон и не нустити га да пропадне. Истина је, да тај нагон дете може задовољити и у игри, на улици с друговима својим. Али ово не доноси велпка рода. Зато ово треба ограничавати и умеравати. Нпгде се више деца не деморалишу но на улици, особито с рђавим друштвом. Зато се у образованих народа све више уводе забавишта, у којима се под надзором и управом старијега деца забављају оним што их упућује и навикава на рад, а не да маха да чују п раде оно што не треба нп да чују ни да раде. Зато и у нас ваља настојавати, да се ових првих друштвених васпиталишта отвори што више. А докле их не буде, дотле ће на родитељима лежати јопг већа дужност: да децу своју што више чувају од уличке беспослпце и утуИују их на домаЛи рад. Деци не треба давати толике послове, и оне, где би ласно могла учинити штету. А ако је када и учине, за то нх не треба каратн и бити, но тешнтп и слободити на рад. Јер сва штета, учнњена сад, обилно ће се накнадити онда, кад дете, заволевши рад, постане вредно п радно, и кад му радљивост постане друга природа, и срећни родитељи впде своје дете слободно од свих уличких грехова...