Prosvetni glasnik

наука ii настава

301

објаснити, ако се пази иа исихолошки моменат; — онда куд и камо мора бити таква исихожшка основа потребнија, кад се решавају права метаФпзичка питања у лингвистицп: питања о постанку и развитку језика у онште... Као што нас наука о човеку учи, антроподошка и пспхо-физичка је организација иста у људи разних раса и племена којп су на истоме кудтурном ступњу, — дакде, биће п психичка основа њихових језика иста, јер су пстп закони мишљења, на исти начин утиче објективна природа, — откуда, дакле, тодике грдне разлике пзмеђу језика? — Сваки човек може осим матерњега језка научитп да говори још неки језик туђ, па п више њих, како то да не смета у употреби један језик другоме? Неки пут се врше и сложенп психички процесп, ни једна реч не бива употребљена. А опет мож.е неко репродуковати чптав пиз речи без икаква смисла, иништа пе разуметп што значе (нпр. у цркви одговаратп — датпнски, сдовенски и другим старим језиком, а не разумевајући ни мрве од њега...) — овде преставе од речи и гдасова никакве свезе немају с преставама предмета. Све су ово примери из свакидашњице, где се морају тражити психички узроци, психички основи, јер не помаже никакво друго нагађање, на здраву разуму основапо. А. шта тек треба, па да се разуме веома загонетна нојава у говору: како то ми не грешимо прелиставајући унутрашњу граматику и речник нашега језика, тражећн подесну одећу и потребан израз за наше мпсли? Ретко бива да узаман тражимо некп израз, неки обрт, и, не могући га наћи, да се правдамо, како нам је „на врх језика", — обнчно се на први миг наше вољејавља.ју у паметп на сдужбу речн, хитро и неосетно, као што се дешавају п други психички процеси. — Зашто нагаи ученици не могу постићн већи уснех у учењу старих п нових језика — то је питање које мора психологија с науком о језпку објаснити, а које ће све дотле остати без правнлнога одговора, док г. г. наставници буду заборављали битне погодбе при учењу језика, при стварању и течењу језиковних престава. Наука не зна за објективпп дух, који би одвојен био од субјекта, носиоца његова. То исто вреди и што се тиче језика и његове духовне стране: увек се мора знати да кад говоримо о психичкоме организму језикову, мнслимо на један одређени, у једноме од људи, а не на нешто засебно, Сваки је нспхички оргаппзам опет засебан и самосталан свет у маломе, као и његов органски, физички иосилац. У исто је доба он толико ироменљив да ни за неколико часака не остаје исти. Душевии појави п процесн, који чнне основу језику, саставни су део психичкога организма уонште; онп чине са осталим пеихичким елементима органску целину зато се мора, — ако је потребно изнети свеколико учешће психичких појава у језиковноме жпвоту и развитку, за тим и учешће језиковних чинилаца у развитку духа човечјега уопште, — иозивати општа психологија врло много за савет. Разуме се да нам је много стало бидо да увек