Prosvetni glasnik

НАУЕА И НАСТАВА

307

илн је орган и.ш неко лице и сувише раздражено, веома уморено дакде субјекат је нли занемарен или у опасностн. У уживању нагони су и потребе задовољеии; драж и могућиост да се она прими стоје у поВО.ЂННМ односима, Функци.је теку у реду, и још претиче снаге — знак да је организам у новољним приликама, да његове животне и свесне радње иду у реду, илн да спољашње силе и дражи иотномажу и олакшавају оргаиизмове Фуикције. — Уживање н бол, будући супротни по својој каквоћп, не могу бити заједно, већ се боре о превласт у свести. Колико у том усиеју — толика им је и релативна јачнна. Ако баш није могућио пз свести иотиснути једно од та два осећања, смањује се контраст што је између њих. II пријатан н неиријатан осећај позитивне су природе, јер, зато што су супротни, а н због тога што се у евести не могу јавнтн оба, — ннје пријатно осећање само престајање пређашњега неиријатнога стања, ннтн је обрнуто непријатно осећање нрестајање другога. Непрнјатно се осећање може зато назвати негатнвннм, јер га нико не тражи. оно изазива одвраћање. Уживање и бол, основнн квалитети (чулнога) осећања, могу бити различнн, чинити читаву лествицу: ти преливи осећања долазе од јачнне њихове и од ширења њнхова но иовршини ткања што прима дражи, и од трајања њихова. Пошто је осећање стање одређене јачине и трајања, локализовано на одређеиоме месту, оно се само квантитативно може изближе одредити: оно може бити краће илн дуже уживање, краћн или дужи бол. Највеће је осећање које је најсилније и најтрајније — то псто вреди о нријатном и о непријатном. — Осећања зависе од презентативних елемената у свести: од ирестава и мислн, које им одређују садржину или модалност. Ако се нешто не осећа или не преставља, не може се јавити у свести ии утицај његов што се тиче осећања. Уживање П бол простијн су од својих узрока, и нн нриближно нису у стању да буду одблесак спољашњега света. Не иде њих она особита вредност што уносе нове садржине у свест, већ што производе нагонску снагу. Не може бнти онолико ннјанса осећања колико осећаја. Кад бп сваки осећај у нашем духовном животу добивао и своју осећајну вредност, не би се могло живетп. У језику нема ни много нитн тачних назива за осећања: „уживање" може бити чулно и духовно, исто тако бол. „Радост" н „туга" обично се узимају за секундарна осећајна стања. И ако осећање, примарна појава свести, ирати осећај, — засебна је појава психичка, доцинје се јавља, није особина или Функција осећаја, јер нпје ни саставнп део њихов. Нарочито посматрања патолошких појава пружају доказа да осећај п осећање нису једно исто. Може бити осећаја, а да се не јавп осећање, н. пр. код осећаја, добивених тактилним чулом (аналгесија), нлн може нзгубљен бити осећај (анестесија) а да остане бол (анестесија долороза). Нримарна осећања зависе 1-во од целокуннога стања свести или од особнне активности психоФизичке што је