Prosvetni glasnik

НАУКА II НАСТАВА

321

матичке ознаке, у интересу практичне краткоће и брзине, сведу се на најпотребније, а тиме иостану неодређеније. То се дасно увиђа на модернпм европским језицима, кад се упореде с латинским. Енгдески је најдаље отншао у погледу тог глачаља. С тога мени изгледа да су, као васпитно средство, модерни језици маае згодни него стари. Као што се младеж васпитава граматпком, тако се и из сличних побуда даје студија права као васпитно средство и тамо где се не мисли на практичну употребу. Нај јачу противност са Филолошко -историјским иаукама у погледу врсте духовиог рада представљају природне науке, ма да и у неким гранама ових наука инстиктивни осећај за аналогије и извесан уметнички такт играју приличну улогу. У природној историји такође суђење о томе којн су знаци врста важин за систематику а ко.ји не, које су природније поделе животиаског п биљног света, остављено је у главноме сличиом такту који поступа без тачно одређеног правила. Значајно је да је за упоредно анатомско испптивање о аналогији одговарајућих оргаиа код разних животиња и за аналошко учење о метаморфозн лишћа код биљака првп корак учпнпо један уметник н то Гете, и да је он у главноме одредио правац којим је од тада ударила упоредна анатомија. Али и овде где пмамо посла с неразумним дејствима таква живота много је лакше поставити и јасно исказати опште широке појмове и ставове него тамо где се има да донесе суд на основу анализе душевних радња. Нарочити научни карактер природних наука показује се у пуној мери тек у експерименталним и математички обрађеним гранама, а најбоље у чистој математици. Битна разлика ових наука, како се мени чинн, почива на том, да је код аих сразмерно ласно подвести поједине случаје опажања и искуства иод онште законе безизузетне важности и необично ншроког обима, док то код првих наука наилази на несавладљиве тешкоће. У математици ирви општи ста,вови, које она ставља на чело као аксиоме, у тако су малом бро.ју, тако широког обима и тако очевидни, да се за н>их не дају никакви докази. Сетите се да је цела математика развијена из три аксиоме: „Ако су две количине равне једној трећој, равне су и међу собом", „Једнако додато једнаком даје једнако", н „Неједнако додато једнаком даје неједнако". Ништа многобројније нису аксиоме" у геометрији и механици. Поменуте науке развијају се из ових малобројних ставова тиме што се извлаче њихове последице из све заплетенијих случаја. Аритметнка се не ограничава само на то да сабира разноврсне сабирке количина у коначном броју, већ нас у вишој анализи учи да сабирамо сабнрке.у бесконачном броју, чија величина расте или опада по разним законима, дакле да решавамо задатке који никад не би били свршени непосредним сабнрањем. Овде видимо свесно логично делаае свога духа у његовом нај-