Prosvetni glasnik

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

Орпске народне пословице и друге различне као онс у обичај узете ријечп. Скуиио их и на свијет издао Вук. Стеф. КараџиИ. (Државно пздање). Београд. Српска Краљевска Државна Штампарија, 1900. 8°, стр. XV и 496. Народне су умотворнне од врдо великога зпачаја за познавање духовнпх одлика народа, у коме су постале. Оне су, као и свеколика књижевност једнога народа, верно огледало духа, правца мшпљења и карактера народнога. Народне пословице, пак, имају нарочити значај за иознавање духовних одлика народа, у коме су постале: оне су израз мудрости народне; оне су резултат народнога искуства, до кога је овај дошао у својем животу, у најразноврснијим приливама. Народне су пословице у усменој књнжевности оно, што је наука у иисаној књижевности. Зато им и поклањају особиту пажњу сви који се баве о проучавању народних умотворина. У нас се врло рано почела поклањати пажња народним пословицама. Још у прошломе столећу прнкунљао их је и у Бечу штампао (1787. године) Јован Мушкатировић. Али Бук је био први, који је у нас умео како ваља да уочи значај овога облика усмене књижевности, и који је почео интензивније радити на прикунљању њихову, као и на прикупљању народних умотворина наших у опште. Пословице је врло тешко бележити, теже но и један други облик народних умотворина. Зато је. и Вуку, поред свега његова доброга познавања и живота и језика нашега народа, било потребно пуних двадесет година бележења и прикупљања, па да може објавити своју збирку народних пословица (на Цетињу 1836.). Ова тешкоћа у бележењу народних пословица ноглавити је узрок и томе, што је Вукова збирка пословица (друго, бечко издање од 1849. године) и сада још у нас најпотпунпја и обимом највећа збирка народних пословица. За педесет година, колико је времена протекло од другога и последњега издања Вукове збирке пословица, ова је књига постала врло ретка, тако ретка, да је до ње тешко могло доћи чак и оно мало људи