Prosvetni glasnik

294

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

24. Закључак Закључивање. По неки пут деда држе да је слепп мпш — тпца, да је лисац — псето, да је истуцана со —шећер, да је слика у огледалу — какво дице, да је плаво небо — кров, да је свака четвороножна животиња — сисавац, да су све животиње, што по води пдивају — рибе. Ова врста расуђивавва, која не бива само код деце, него још и код одраслнх, зове се закључивање. При закључиваљу се ослањамо на расутке, што смо их већ образовали раније, овде н. пр. на расутке: тица може летети, шећер је бео, рибе пливају у води. Ми постајемо свесни ових расудака прп опажају слепог мпша, соли, каквог дрвета у води и т. д. и они постају основи за нове расутке. При погледу на каквог лисца расуђује дете од прилике овако: по неки су пси загасите боје, имају дуге репове п загаситу вушку. И ова је животиња загасита, има дугачак реп п шиљату њушку. И сад следује нов расудак (закључак) : Ова је животиња пас. Закључак је расудак, који се заснива на другим расутцима. Анадогија. Ученик расуђујо: Ово (кромпирове подземне израсли) је корен; ово (бобице код исте биљке) нису плодови; она животиња (пчела) је мува; ово (крчаг) је суд; ова Фигура (окно) је четвороугао. Да виднмо, шта овог ученика побуђује на изложена закључивања! Он оиажа да су подземне израсли равне коренима и да као и они расту у земљп. На основу ове сагласности (аналогије) расуђује ученик, да су те подземне израсли — корени. Ученик је искусио, да се плодови већине биљака могу јести, сад види да се не једу бобице кромпирове; из тога закључује: кромпнрове бобице нису плодови. Такво површно закључивање по аналогији бива код људи, који какву ствар нису довољно испитивали, те због тога о њој и нису задобили никакву јасну предсгаву. Индукција. Некакав ученик расуђује: сви су споменцц плави; све тпце могу летети; сви људи имају белу коагу; све именице јесу имена ствари. Овде имамо оиште расутке, у којима ученик већ расуђује о садржини свију представа, али које су му познате само делом. Свест, да се известан члан (нлаво, летети, бела кожа) појављивао у многим очигледннм представама, јесте основа закључка, да ће се тај основ и у свима појављивати. Учитељ, који својим ученицима изнесе само имена конкретнпх стварп, доводи децу до закључка: све су именице имена ствари. Ко већ на основу мало искуства закључке извлачи, расуђује олако и неиромигиљено (иредрасуда!). Често људи имају предрасуда о лицима друге вере, другог стања, другог народа, а често и о животнњама, н. пр. о оним, које гмижу. Они расуђују већином одвећ прерано, јер се њиховп закључци довољно не заснивају на пскуству.