Prosvetni glasnik

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНПК

начин, дотле се деца од 4—6 год. припијају уз оне одраслије, те жељно гутају сваку реч њихову и свако дедо њихово. Дакле, ствар овако стоји. Деца између 10—12 год., још преиспуљена оним првобитним инстинктом људским, неваспитана ни од породице, ни од друштва, а често пута од њих још и нскварена — као штпћеници и васпитачи своје млађе браће и сестара, трују њихове зачетке умног и моралног живота још у најранијој младости, пре но што н пођу у школу. Мучно је то гледати, а не писатн сатиру! Још пре две стотине година један од чувених чешких педагога нанисао је оно нознато дело педагошко „ИнФорматори.јум", у коме је изнео своје назоре о томе, како родитељи треба да васпитавају децу своју у раној им младости. У томе делу своме он тражи, да свака породица заведе у своме кругу неку врсту забавишта. А данас, крајем XIX века мпрно гледамо, како се наша омладина васпитава самопроизвољно, како је у том погледу остављена више самој себи или: како је васиитавају деца! У свију просвећених народа најпећа се пажња поклања омладини и где није у стању да је васпитава породица, ту се прихвата друштво. И својим установама оно прихвата децу још из најраније младости, па се стара о њима све до њихова потпуна пораста. А како код нас стоји у томе погледу? Да ли смо ми учинили све што се може ирема нашим ириликама и околностима, да по могућству притечемо у иомоћ нашој сеоској омладини, којој су једини васпитачи такођер неваспитана деца? II Код нас је у опште обладало погрешно мишљење, да је школа дужна да се стара за све, што се односп на васпптање омладине. Не споримо да је школа у томе погледу важан чинилац, ама су ту од пресудна значаја и други Фактори, међу које се нарочито истиче домаКе васаитање. У последње доба наше је учитељство отпочело приређивати предавања, намењена ђачким родитељима и ширем кругу у оиште. Дакле' добило се уверење, да је већ крајње доба да се и дечји родитељи упознаду са основама васпитања, како би се добила она претходна сагласност у васпитању између родитеља и учптеља, између дома и школе. Желети је само, да се та предавања распростру по свој земљи и да буду што чешћа, и што једрија, без свију обзира на празну Форму и шаблону. II само на тај начип може се отуда ишчекивати корист, јер је неисцрпан материјал, који предавачу стоји на расположењу. Али, једно само не треба сметати с ума. Ако се хоће, да се наш народ заинтересује за васпитна пнтања и да се са њима упозна; и