Prosvetni glasnik

КОВЧЕЖПИ

637

ако се хоће, да се нагони на размишЉање о васгштању свога подмлатка, неопходно је нотребно најнре њега просветити и морадно уздићи. Васпитна лредавања и јевтине књиге много би користили у томе правцу. Па и наши политички .1ИСТОВИ могли би народноме васпитању учинити големих услуга када би, с времена на време, и васпитној страни обраћали пажњу, те на тај начин будилн свест и интерес свих читалаца према стварима унутрашњег, душевног живота народног. А да би се наша журналистика прихватила питања о народном васпитању, било би у толико потребније, ш.то многи то још и данас погрешно верују, као да сва брига о васпи■тању омладине припада само школи и учитељима. Зар је мало примера које бисмо могли узети из свакидашњег живота, те да то докажемо и утврдимо. И школа, преко сво.јих ученика, може посредно веома корисно утицати на недораслу децу, која још нису за школу стасала. По својој урођеној радозналости мала деца радо испитују старију о свему шта се у школи ради и како се тамо узајамно опходе н учитељ и ученици. Зар смо једном имали прилике да видимо, како су деца долазила у школу научена песмама, пословицама, загонеткама и разним краснописним почецима, што су све научила од своје старије браће и сестара. Утицај школин ту је несумњив. И баш то нам најбоље указује пут, којим се у породице и у дух недорасле омладине може засејати много здраво семе. Почевшп од треће године, у детету се буди необична радозналост, која неодољиво тражи задовољења. Дете је не само преиспуњено разним питањима, већ и само тежи за тим да саопшти све што види у својој околиии. Са том тежњом иде упоредо жеља за игром и играчкама. И родитељи често не знају или нису у стању да задовоље ову потребу њихову. Ту су опет добро дошла опа школска деца, да својој млађој браћи и сестрама напричају тушта најзанимљивпјих ствари и да са њима пристану у игре и забаве, које су у школи научили, за које им је тамо дат правац. Рекосмо, ако им је у школи дат правац у томе. Јер, пре свега, Фантазија детиња у томе веку жељно тражи начин, на који би могла створити свој особити свет. Она причања о ногама, роговима, очима и ушима наше домаће стоке и друге ствари сличне њима, никако се не могу свидети души детињој или за њу прионути, као она разноврсна занимљива причања н игре и други омиљени предмети њихови. И у овоме погледу много би могла учинити дечја књшкевност, само када би била приступнија, т. ј. јевтина. Као хлеб насушни потребујемо збирке народних прича, дечјих изрека, изводе народнпх песама, разних написа озбпљних и хумористичних са сликама. Можда ће неко на то рећи, па све то у маломе већ имамо. И имамо и немамо — како се узме. До душе, имамо нешто, али и то за децу богатијих родитеља, али немамојошништа за сиромашну децу, за народ. Кљига, која стаје динар,