Prosvetni glasnik

ПАУКА И НАСТАВА

567

имамо из раздичитих времена, јесу у исто време наше представе, представе нашега „ ја ". Сваки, који представља своју личност. зна такође, да су Ђ ја" које иредставш, и „ јакоје се аредставља, субјект и објект те мис.1и — једно и исто. Сумња у себе (да постоји) могла би се појавити само код онога, код кога не би било иамћеља. Где престаје самосвест, настаје лудило. Понављање и примена. Који је круг представа најзначајнији код човека? Еоје нредставе салињавају тај круг ? Помоћу којих осетака постаје представа о нашем телу? Како дете разликује своје тело од осталих ствари? Како дете зове само себе у почетку ? На што помишља при томе? Која искуства уче човека, да његово „ја" није само тело његово? Како се назива дете, кад постане свесно свога мишљева и хотења? Шта подразумевамо под нменом самосвест? Зашто је то, да новек у дркос свпју иромена, које на себп опажа, нпак зна да је једна и иста личност? Какву услугу чиии у томе памћење ? Шта би било, кад не би било сећања ? 38. Самочуство Познавање самога себе. Човек расуђује о себи, кад вели: ја сам велики, јак, леп, ружан, — мудар. разумап, окретан, глуп, — пријатан, частан, марљив, лењ, послушан, милостив, правичан и т. д. Ко тако о себи расуђава, приписује своме ,ја" извесне особине, чиме му постаје јасно у свести садржина представе о своме „ја". Ако су ти расутци истпнити, то помоћу њих долази човек до иознавања самога себе. Расудак: „ја сам јак" заснива се на властитим искуствима и на сравњивању са другим, а може и да је последида примљених туђих расудака. — Између особина, по којима се цени лична вредност човекова. има таквих, којима се жуди, н. пр. особине леп, разуман, частан, марљив, и таквих, које се одбацују, н. пр. ружан, глуп, лењ, завидљив. Јак држи о себи много више, него ли слаб; лењи се мање поштује него ли марљив; окретна ценимо, а нико не ће пожелети, да је неокретан. Вредност личности се, дакле, одређује према личним особинама тела ш духа. Покадшто се човек цени и по спољашњим стварима и одношајима, н. пр. по оделу, новцу, имању, позиву, породици, нацији. Ако се по томе цени, то се некој личности лако може одмерити вредност, коју она нема; на тај начин се пада у иогрешно процењивање вредности. Самочуство. Дечак се радује, ако је свестан своје снаге и окретности; ученик с болом осећа своју слабост у мишљењу и тубљењу или своју неокретност за буди коју уметност; код марљивога свест о свршеном послу порађа радост; племић помишља с поносом на своје прастаро порекло и вели можда у себи: „ја сам, хвала Богу, од старог племства, али ипак мој син — тај ме једи — он ће имати једнога иретка више, него ли ја". Из ових се примера може вндети, да се своја личност може представити с нријатпошћу или непријатношћу.