Prosvetni glasnik

НАГКА II НАСТАВА

575

гаљање пред њим такође нрактичним размигаљањом. Код Милана не вдада пожуда над вољом, већ је његова јасна морална свест (његова савест, његово боље ,ја") заповеднпк над његовим хотењем и поступањем. Код мале деде и људи одапих страстима се и не појављује озбиљно размишљање о њиховој вољи, већ лако пуштају да њиховим хотењем и поступањем по вољи вдадају њихове пожудеПрактична начела (максиме). Као што се теоретичкп расудак оснива на извесним основима, који чине, те се баш тако и никако друкчије расуђава, тако је и практични расудак у зависности од пзвесних начела илп максима (као код Милана), које чине, те се баш тако хоће и иикако друкчије. Начела су Миланова била: „хоћу да чиним, гато моји родитељи захтевају" и „прво рад, па онда игра". Варалица има начело: „ја тражим само за мене користи", онај пак, који љуби истину, ради по начелу: „ја ћу казати истину под свима околностима". Из ових се нримера види, да вољу човекову опредељавају извесна практична начела. Та начела руководе његово хотење и поступање једним опредељенпм правцем: посдугаан, хоће и ради, што му се заиоведа; варалица при куповини и продаји гледа. само на своју корист. Према начедима, која опредељавају човекову вољу, зависи, да ди ће тај чонек да има у себи врлине илн порока. Као што се од многих посебних представа образује једна општа представа, тако исто поступно од многих посебних практичних начеда постаје оиштије ирактично начело (максима). Ако су пооједина начела морална, то напослетку постаје ошпта максима моралности: „ја хоћу оно, гато је морално и добро". Практична начела задобијају своју снагу над хотењем тек честом ирименом у животу као што и општа представа. долази до јасности и јачине помоћу обнављања оиажаја или искустава. Слободна воља. Вољу марљивог ученика (Мидана) опредељава његов морални расудак; трговац се управља по моралним начелима, ако се одлучи да ради часно и ако често има прилике, да"се иреваром обогати; сдушкиња поступа добро, ако не злоупотребљава поверење своје госпође, која јој поверава све кључеве; ратник поступа племенито (морално), ако не узима од побеђеног непријатеља његов новац и накит и ако их без опасности може узети. У таквим је случајевима воља човекова слободна, т. ј. независна од рђавих пожуда. Његова морална свест је тако разговетна и тако јака, да ностаје показивач за његово хотење и његов рад. Морадна свест сачињава тада његово морално „ја"; с тога човекикаже: „ја" хоћу тако да радим н никако друкчије; „ја" хоћу да чиним, што држим да је најбоље; Ђ ја " не ћу да чиним оно, што држим да је рђаво!" Човек је морално слободан, ако његова морална начела владају свекодиким његовим хотењем и ноступањем.