Prosvetni glasnik

просветни гласник

ПОЕОЈНИЦИ

т 1 ЖИВКО ПОПОВИЋ професор рођен 1848, умро 1900 г. Често се, и код нас и код других народа, дешава, да иризнање, да глас, стичу људи, не велики по својој истинској вредности, већ људи тренутка и прилика. Кад бпсте кога од многобројних њихових поштовалап;а заиитивали, да вам објасни, да вам каже, које су то леие, те крупне црте, због којих носиоца њихова толико ценн, он вам то неби умео рећи, не би умео ни самом себи образложити, и не би, ипак, променио мишљења које је и дотле о томе човеку имао. Случај или, ако вам је лепше и оправданије, да га назовете модернијим именом, стицај прилика чинц, те се многи, без личне заслуге, без истинске величпне, подигну над својом околином, окусе брзо славе, славе, која се, ипак, на крају крајева, састоја у томе, што слављеника познају и они којих он не познаје и што му се на обичне, врло обичне поступке гледа необичним погледом. А докле се такве величине узносе и хвале; докле се у љиховим најобичнијим делима и речима тражи скривен смисао, кога, у самој ствари, чешће и нема; докле се ласка њихову замишљену дару и причају о њему необични гласови: дотле скромно и тихо, без сјаја и параде, али у маломе велики, истински велики, протече живот којега човека, што је био те незгодне среће, да у веку рачуна ц амбиција донесе на свет скромно, аовучено и неиретенциозно срце. Покојник, кога би ови редови хтели да ожале, живео је и међу ранпјим нараштајем, који је желео да нешто створи; дочекао је и дане, чија је омладипа хтела да се чује. Његов скромни живот, његова повучена прпрода ника.ла га нису истицали у нрве редове, не што је био слаб, већ зато што је увек желео да не угађа конвенциалном свету, већ да ради из свог личног задовољства, да \ најпре својој савести одговори. У доба када су и позвани и непозвани, заборављајући своје најпрече дужности, снтним чланцима и незрелим творевинама почетничвих пера трчали у књижевну фалангу, не би ли им бар име постало иознатије, иокојник, о коме је реч, тихо, скромно, али с големим успехом, радио је у храму српске просвете, уверен да му је то најпрече, одан послу као мало ко, изводећн многе нараштаје на пространо и светло поље, по коме би се без лутања, без грешења могли кренути на рад. Покојнп Поповнћ био је од таквих људи, од таквих скривених величина- Он је један од оних ређих нашпх наставника, којима је ревностап рад у школи прва брига; један од малога броја оних, којих, ма да имају довољно спреме за књижеван рад, стављају га, ипак, на друго место и раде на њему, кад се због њега неће да крњи онај први, иречи, светији рад. Покојни Живко Поповић изданак је знатне породице. Дед му је био кнез Васа Поповић, војвода чачански, отац Стеван Поповић, полицијски чиновник. Родивши се у Београду, 26 фебр. 1848 год., могао је да, према ондашњим приликама, почне своје школовање доста рано. 1858. год. већ је