Prosvetni glasnik

Б Б Л Е Ш К Е

867

свршио основну школу, 1864. гимназију а 1867. философски факултет наше Велике Школе. По свршетку тога учења оде у Беч, у коме, на университету, проведе једну годину (школску 1867/8), а исто се толико задржа и у Лајпцигу. Ту је и довршио своје школовање, или, боље рећи, своје редовно школовање. Вративпш се у Србију, не доби одмах места. У државну је службу иримљен тек 6. марта 1870. год. као — нрактикант министарства финансије. У тој нривременој служби не задржа се дуго, већ је 17. авг. исте год. био постављен за сунлента чачанске гимназијске реалке, где је остао до 11. августа 1873. године, када указом буде постављен за профееора Крагујевачке гимназпје, а годину дана додније буде по молби премештен за професора Београдске Гимназије. Од то доба служпо је непрестано у Београду. 16 августа 1887. године премештен је по молби за професора Београдске Реалке, а 1 септембра 1889 године, по потреби буде премегатен за професора Учитељске Школе у Београду. 1. октобра 1895. буде по потреби враћен у Рсалку, где је остао све до 1. авгусга 1898. године када је стављен у пензију. 14. новембра нсте године буде постављен за професора Војне Академије, у ком је звању, због болести, иенсионисан 5. јануара 1899. године. Као што се из овога прегледа видп, он је готово до смрти радио као чнновник просветне струке, вршећи, у невољи, савесно и друге повераване му послове, као што је било у рату 1876 — 78 и у рату 1885 године. То је, готово, била и једина његова дужа нестручна служба. Све остало време употребљено је иа рад у школи, у одборима за издавање значајних списа, на чист књижевни рад. Као савестан наставник, чешће је одређиван и за ревизора основне школе: 1875. год. за округ ћупрпјски, 1880. за округе књажевачки и алексиначки, 1881. за београдски, 1882. и 1884. за Београд, 1885. за округ шабачки, 1887. за Ниш и Лесковац и т. д. Спремност и вредноћа не остадоше дуго скрпвене. Попио је нремештен у Београд, постављан је 1885, 1886 и 1887. г. за ванредног члана Главног Просветног Савета, 1887 и за члана Одбора за издавање Вукових списа, у ком је корисним саветима био од велике помоћи. Одавши се на темељно пзучавање српскога језика и српске књижевности, убрзо је почео важити као један од најбољих зналаца у тој науци и као јединствен чистунац у нашем књижевном јевику. Српски језик и историја срнске књижевности бпли су једини предмети које је желео предавати: туђих језика не, и ако је знао и демачки и француски. Предавао је неко време, хонорарно, и у Београдској Трговачкој Школи српски језик и сриску трговачку коресподенцпју, а подуже време кориговао је војни лист Ратник, у коме је псправљао многе ногрешке у језику и стилу и тако унео и у војничку литературу прилично исправака п чистих српских израза. Године 1890. указом Краљевим буде постављен и за редовног члана Главног Просветног Савета, а у том звању чешће је улазио у одборе за прављење наставних иланова и програма и у одборе за проФесорске испите, радећи свуда тачно, пажљиво и савесно. Али за свој одани и озбиљни рад, и у школи и ван ње, Поповић за живота није стекао много признања. По својој стручној спреми, по вољи и труду који је улагао у свој наставнички посао, награђен је мање, много мање од службеннка незнатније вредности. Шта више, морао је гледати како се пред њнм дижу и неспремнији и морао је трпети и јасна запостављања и крупне увреде, и све је то без роптања сносио... Било је понекад и пажње, као кад је 1893 год. одликован орденом Св. Саве III реда, али је, ипак, било више потцењивања него иаграђивања.