Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

.247

Еразмо и њсгови пријатељи беху слободии духови, заљубљени у кдасичну прошлост ради вених „депота" и ради њене смедости, и они не одбациваху ништа из њеног огромног наслеђа. Прва брига лутерана и језуита беше да учине избор и да уклоне испред очију све оно што би могл.0 побудити критичко и опасно размишљање за веру. С тога грчка ллтература, која подбада, сувише Фидософска, беше готово сасвим искључена из средњих шко.га на крају XVI века. Извору из иропчости, на коме се беху напојили необичним одушевдењем људи првог Ренесанса, беху са пданом одузети ониелементи, који највипхе доприношаху да буде животворан. Задржаше само језик, све невине дисцип.шне које не уче да семисди, већ да се пшне и говори. — У исто доба проФани идеа.,1 л вр.лин о" беше замењен идеадом побожности: зарГепГегп а(^ие е1одиеп1ет ргеШет јгпет еззе зШЛгогит. Овде је наравно реч о побожности која годи ортодоксији у вдасти. Ни једна вдада није бида расиодожена да штити сдободу свести. Шкода је имада задатак да ученике васпита у вери вдадаоца : „Отуда гдавни додатак у програму првобитног хуманизма КагГјугјГ)^ риегогшп иди учење о вери, које се брзо рашири како у протестантским академијама тако у катодичким кодежима". Еразмов хуманизам измењен под утицајем РеФорме и катодичке Контра-РеФорме био је модед свој настави за три стотине година. Педагогија Ренесанса бида је озбиљно заљуљана тек после, свих открића XVII, ФидозоФИЈе XVIII века и Француске реводуције. Оно што је прво бидо нападнуто у овој згради, тако солидној, бидо је баш оно, што су доцније архитекте, немачки лутеровци и Француски језуити. додали, да би .је придагодили политичким и верским захтевима времена. У наше доба средње шкоде престале су бити шкоде ортодоксије и лојализма, и рге(аз није више идеал васпитања. Међутим основна ндеја оетавила је трагова овде онде, и где је она сасвим избачена осећа се празнина, коју је потребно али доиста тешко испунити. У земљама где је власт државна појачана тесном везом са Црквом, „Катихизис" је остао обавезан предмет наставе. Али и тамо продрео је нови дух, и нико више не сматра наставу вере као душу наставе. У Немачкој, као у Француској, живот се мало по мадо новукао из наставе која више нема грађанске вредности ни великог моралног утицаја. Може ли се сада држава резигнирати да у средњим школама остави младеж без принципа, без идеја водиља, без Фидозофије и као што се каже -морадно напуштену" ? — Ону услугу коју су верски организатори РеФорме и Против РеФорме учинили васпитању и јавном добру, тиме што су на место нејасног појма „врдине" ставили тачан, јасан и практичан појам (р1е1а8) и на место необузданог индивидуализма хуманистичног строгу интелектуалну дисциплину, може ди држава ноново учинити сада када је вера очигдедно немоћна да нам да универзадна правида за мишдење и вдадање? Коју доктрину? II како да је наметне ? — Ова пи17 *