Prosvetni glasnik

248

ПРОСВБТНИ Г.1АСНИЕ

тања, која владају целим проблемом васпитааа, предмет су и данас безкрајиих расправа. Дар Вш&ем II тражио је од директора да му образују „Немце" одане отаџбини и династији и вољне да се боре противу „забдуда содијализма". У Француској толика лица поднгла су се противу натег васпитања „неорганског, аморФног, без вишев полета, и без кра.јњег циља" и хвале доброчинства једне државне ФилозоФије, опште примљене. Еолико смо пута чули речи: „Треба васпитању дати истн крајњи идеал као и народу." „Анархија у васпитању ствара анархију духова и ироизвешће на крају анархију друштвену." Забуна настаје одмах чим се покуша да се одреди доктрина „саобразна органској потреби и крајњим идеалима државним" којом би требало заменути ргеГаз XVI века. Предложена доктрина готово је иста свуда и она се састоји у култури националног осећања. То се да објаснити у осталом : потребна је једнодуптност ; земљиште патриотизма је једино где је цео свет у сагласности; и мисли се да ће се на овом терену једнодушност у толико лашње постићи у колико је у напред утврђена. Једнодушност, то је оно што ни једна државна ФилозоФија па ма каква да је, не може наићи у модерним друштвима тако неизлечиво подељеним, сем ако се ограничи на прост СгеЛо патриотизма. А како су се с друге стране напустиле насилне мере којима се. некад одржавало то „духовно" јединство увек привидно и лажно, права је шимера очекивати да се то јединство брзо постигне. У сво.јој књизи, коју смо цитирали већ, А. Дириу изложио је силно и грубо рационалистичку тезу. Наставничко особље јесте основ и пуномоћник моћи модерне државе, то јест лаичког друштва чије су непоколебљиве девизе Разум и Правда. Дакле треба да је оно прожмано тим духом, којије дух државе и да му спреми браниоце. „Крајња је потреба да се што пре установи за нашу младеж настава морална и грађанска. Ако још има људи који нису у стању да чују заједно изговорене речи васиитање и иолитика, а да не ударе у јадиковања, то је с тога што не познају историју. Политика има права да уђе у школе где је у свако доба, изузев наше, имала одређено место". Али са тим настаје опасност да се отуђи онај део становништва који остаје веран Цркви. Данас су у школама заступљене све могућне доктрине. Наставници ставили су себи у дужност да на катедри никад не додирују велика друштвена питања, али то стање енервира. — Докле год модерно друштво остане подељено политичким и религиозним доктринама у два табора, дотле је не могућно наћи једну филозофску доктрину, која би била предавана у школама и која би заменила „побожност" старе педагогије. — У осталом не сматрају сви „да би била онравдана или корисна, баш кад би