Prosvetni glasnik

ОДЕНБ II ПРИКАЗИ

271

мало у окрузима и сдивовима), како се баш „савијају, иењу и иду" туда и туда. Ни окружни начедиици не знају баш тачно докие је међа њихова округа, а пређе се тражи.то да то знају ђаци осн. школе. Да сриска деца уиознају где је који крај и шта има у њсму; да разулеју зашта је шта тако, а ие друкче и да заволе те делове своје уже и шире домовине — ето то треба да је циљ земљоаису у основ. школи. Што се тиче количине земљоиисног градива, ко.ју треба српска деца да уче, ми и но десети пут иодижемо свој глас против досадањег сувишног материјала из земљописа. То није био земљопис, него регистар силиих имена; то није било учење, него мучење наше деце и њнхона иамћења. Пнсац ових редова учитељ је већ 20 година и рачунају га као доброг учитеља, он је иропутовао бе.з мало целу Србију унакрст, и већину осталих српских земаља, и ево он отворено нрнзнлје, да не зна многа имена, која у земљопису треба да знају дсца основне школе. А кад он можс 20 година да буде учитељ не знајући све те нотоке и брда та, зашто да неко нс може без тог знања да буде ђак? Није то само случај и с писцем ових редака, него и са свима осталим учитељима и ироФесорима, а већ да је исто тако, на и много горе код других државних чиновника, о том п да не говоримо. И није само то, него и код самих писаца ових уџбеника нпје боље. Видели смо да су и опн често долазили у забуну и мешали поједине ствари, где год су уносили ситнџце које какве. Није ли то очевидан знак, да сви ми не знамо те ситнице. Не знамо јер нам и не треба све то да знамо. Али зашто онда тражимо да то деца уче, зашто тражимо да деца знају више од нас ?! II поврх тих Факата има још један. Цвијић је наш на.јбољи геограФ, а мапа његова за данас. је најбоља. Он је зацело знао нгта је у Србији најважније, па је то у своју мапу и унео. А иа тој маии нема Еовиона и Чумићског Дрда, нема никаквог ни Дебелог ни танког брда, нема нп многих других имена, која уче српска деца и у осн. школи нашој. Није ли то један доказ да су писци досадањих наших земљоииса за основну школу хтели бити „већи католици од ггапе" и да се у основној школи учило као важно и оно што Цвијић вел» да је ништаво; није ли то Факат да смо од деце тражили много и премного?! ' Силна имена сасвим обичних нли ништавих потока, брда, села и др. пунила су главе дечје; ситнице су често затрпавале крупнице, те се после није знало шта је главно, шта споредно, или се брзо заборављало и једно и друго. На тај начин трошило се оно време за које се могло нешто друго, боље и корисније научити из земљописа. Тако је било но свима пређашњи.ч програмима, а тако је и по садашњем, у ком се мислило, да ће сливови бити нешто ново и спасоносно..