Prosvetni glasnik, 01. 02. 1901., S. 140

282

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

енергије преостати за друга чула, ако је он буде трошио много на чудо вида за времс учења. Нека се деси да недостатак у чулу вида буде нешто јачи, али још тако незнатан, да га ученик не може заиазити: тада неће моћи ученик ни са напрезањем радити свој носао. Његовому опажању и учењу недостаје маса детаља и он излази као небрежљив ученик. Може навући на се казну: да добије ванредан задатак, што му ни мало неће поправити вид. И то се тако наставља обично, док његов вид тако не ослаби, да когод увиди да је он одиста елаб, тада може добити у помоћ. наочаре и проживети нешто мадо срећније. Да се посумњадо за времена у његове очи, онда би се изменом у његову пгкодску раду бар спречидо погоршавање вида, ико се исти не бичизлечио. У великом броју школске деце, коју су специјадисти прегдедали на позив одељења за васпитање, нашдо се : да је недовољно виђење јаче распрострто међу старијим ученицима него међу мдађим, више међу девојчицама него међу муппсарцима. Можда ће неко од вас рећи да ће тому бити узрок учење код куће и ситан рад игдом. Ја своје' теорије нећу износити. Тодико о чуду вида. Оно је најважнији пут, којим ми додазимо до свести наших ученика. Да ди можемо казати да смо га прегдедади бар једаред у току цедога шкодовања, а камо ди у току сваке године, и да смо бедежиди резудтате нашега опажања? А то нам је заиста тако исто потребно да знамо, као и то: кодико греши у рачуну и бедежењу, кад нам у шкоду ступи ученик. Можемо ди рећи да свака шкода, па и разред, имају бар обичну снраву, којом се то испитује, и да сваки учитељ уме да рукује њоме? Можемо ди рећи да је посде таквога мерења и осведочења о недовољном виду каквог ученика, овоме дато место светдије у учионици иди бдиже табди? Ја знам шкода у којима се то није никако чинидо. Ади ми овде нисмо пред исповедником и не морамо се исповедити: како сдабо обраћамо пажњу тој ствари. '1уло сдуха је посде чуда вида најважније, ади не стоји и напоредо с њим, као васпигна справа. Кад бисте запитади слепа човека: би ди пристао да му се врати вид а одузме сдух, мадо би који од њих пристао. Слепому, разуме се, ухо вреди куд и камо више, него што ми можемо замислити. Ади и онима, који виде, идеје добивене на ухо чине ведики део умних тековина. Па и овде, кад се униФормно приберу подаци, издази: да код ученика има свију ноступности од нормалног чувења до тешкога, а које не опажамо ни ми наставници, ни деца. Овде не морам ићи оним редом у мислима, којим сам то чинио код чуда виђења, нити истицати: кодико се од учитељевог усменог предавања, а још више од одговора његових ученика изгубидо са нешто мало глухости. Учини ди се што како ваља, то стаје претерапа труда. Храмље ли посао шкодски, а не може да се