Prosvetni glasnik

282

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

енергије преостати за друга чула, ако је он буде трошио много на чудо вида за времс учења. Нека се деси да недостатак у чулу вида буде нешто јачи, али још тако незнатан, да га ученик не може заиазити: тада неће моћи ученик ни са напрезањем радити свој носао. Његовому опажању и учењу недостаје маса детаља и он излази као небрежљив ученик. Може навући на се казну: да добије ванредан задатак, што му ни мало неће поправити вид. И то се тако наставља обично, док његов вид тако не ослаби, да когод увиди да је он одиста елаб, тада може добити у помоћ. наочаре и проживети нешто мадо срећније. Да се посумњадо за времена у његове очи, онда би се изменом у његову пгкодску раду бар спречидо погоршавање вида, ико се исти не бичизлечио. У великом броју школске деце, коју су специјадисти прегдедали на позив одељења за васпитање, нашдо се : да је недовољно виђење јаче распрострто међу старијим ученицима него међу мдађим, више међу девојчицама него међу муппсарцима. Можда ће неко од вас рећи да ће тому бити узрок учење код куће и ситан рад игдом. Ја своје' теорије нећу износити. Тодико о чуду вида. Оно је најважнији пут, којим ми додазимо до свести наших ученика. Да ди можемо казати да смо га прегдедади бар једаред у току цедога шкодовања, а камо ди у току сваке године, и да смо бедежиди резудтате нашега опажања? А то нам је заиста тако исто потребно да знамо, као и то: кодико греши у рачуну и бедежењу, кад нам у шкоду ступи ученик. Можемо ди рећи да свака шкода, па и разред, имају бар обичну снраву, којом се то испитује, и да сваки учитељ уме да рукује њоме? Можемо ди рећи да је посде таквога мерења и осведочења о недовољном виду каквог ученика, овоме дато место светдије у учионици иди бдиже табди? Ја знам шкода у којима се то није никако чинидо. Ади ми овде нисмо пред исповедником и не морамо се исповедити: како сдабо обраћамо пажњу тој ствари. '1уло сдуха је посде чуда вида најважније, ади не стоји и напоредо с њим, као васпигна справа. Кад бисте запитади слепа човека: би ди пристао да му се врати вид а одузме сдух, мадо би који од њих пристао. Слепому, разуме се, ухо вреди куд и камо више, него што ми можемо замислити. Ади и онима, који виде, идеје добивене на ухо чине ведики део умних тековина. Па и овде, кад се униФормно приберу подаци, издази: да код ученика има свију ноступности од нормалног чувења до тешкога, а које не опажамо ни ми наставници, ни деца. Овде не морам ићи оним редом у мислима, којим сам то чинио код чуда виђења, нити истицати: кодико се од учитељевог усменог предавања, а још више од одговора његових ученика изгубидо са нешто мало глухости. Учини ди се што како ваља, то стаје претерапа труда. Храмље ли посао шкодски, а не може да се