Prosvetni glasnik

284

просветни гласник

и глсдамо на њих као на децу са моралним недостатком и скдони смо да према том и постунамо с н>има по временом освештаном пропггсу Содомуновом. Из дана у дан јача мњење: да су нервозни нанади и нервни и физички појав, као на прнмер и зубобоља. Једна ,од првих дужности мозга јесте: да изазове и да регулише кретање мпшића, и то нарочито полу несвесна кцетања мањих и покретљивијих група, као што су покретилида; а ми би њима могли додати уобичајени положај и симетрију теда, кад мируја. где се очитује затегнутост извесних мишића, који придржавају разне делове тела у њиховом нормалном усправном положају. Вешти физиолози који су ироучавали деду у том погледу успели су да нам даду дуг низ но њиховом званих нервних знакова, по којима можемо одмах иознати оиште стање мозга у колико то има везе са енергијом потребном за школски рад. Навика да се чело набира или мршти, врло велика или никаква нокретљивост уста, иокрети очију, јесу некоји јаснији покрети за нервне знаке. Кључ за ренгење иитања о нервној енергији дају такође нолошај руке, кад су мишице опружене и састављене напред а тако исто дланови, кад је рука оиружена. Снагу и слабост лако познају они који знајт читати нервне знаке у испружене руке. Кад би неко од нас затражио од ученика да тако иружи руке и проучио оно што се ту може проучпти, уштедило би то и нама и деци нешто непријатних последица, које би произишле из нашега захтевања да дете опружи друкчије руку — сгаро славно ,руке на клупу". Из тога ироматрања могли би научити да по неко дете нема живчане моћи или контроле међ нервима, те не може да изврши оно што ми тражимо или да осгане у положају, за који мислимо да свако дете може. Али је овако умовање опасно за нас, онасно за мир наш и умни и душсвни. Зар може одиета бити деце, која изгледају нормална, а која, са .недостатака у нервној снази, не могу да одрже пажњу коју ми тражимо од њих, нити да подесе понашање своје према нашим наредбама? Колико смо ми таквих сматрали за обичне ленштине или самовољне безбриге у понашању, те као са таквима и поступали ирема њима. Можда наше казне нису биле сурове; онда нам је бар савест мирна. Али има нешто горе и од тога. Ми смо иропустили те нисмо учинили све што се може за њихово васпитањем, јер нисмо знали границе њихове моћи. Сем тога, улинили смо: да су за све време школовања били несрећни, исто тако као што су нам они загорчали рад у школи. А што је још најгоре, ми смо насилно .уверили њих саме, као да су одиста лени и без икакве вредности; тако емо ми снизали њихово цењење ссбе самога и учиннли вапијућу неправду. Нретпостављамо да еу деца учинила све што могу. У том ће случају они имати жалосно мишљење о нама. И то је много боље него да они стеку жалосно мњење о себи еамима. Врло је неугодно да човек помисли з,а је ма и несвесно учинило ту погрешку.